Теодор I Ласкарис
From Wikipedia, the free encyclopedia
Теодор Ласкарис (грч. ; рођен око 1175. у Цариграду, умро је 1222. године у Никеји) је био византијски војсковођа и деспот, никејски цар ((1205)1208—1222) и оснивач династије Ласкариса. Заједно са својим братом Константином се истакао током крсташких опсада Цариграда током 1203. и 1204. године, да би у последњим моментима битке, напустио град и пребегао у Никеју из које је почео да организује отпор против крсташа. Иако је већ 1204. године поражен од крсташа код Појманенона, успео је да се одржи захваљујући нападима Калојанових (1197—1207) Бугара. Поред борби са Латинима (крсташима), он је сузбио напредовање трапезунтских Великих Комнина, као и ударе које је у име његовог таста Алексија (1195—1203) предводио султан Кејхусрев I (прва влада 1192—1196, друга влада 1205—1211), који је владао Коњом. Током своје владавине, он је успео да спречи уништење остатака византијске државе и створи јаку државу као настављача некадашње Византије, коју је временом успео да прошири.
Теодор I Ласкарис | |
---|---|
Датум рођења | 1174. |
Место рођења | Цариград, Византијско царство |
Датум смрти | 1221. |
Место смрти | Никеја, Никејско царство |
Супружник | Ана Анђелина Комнина, Филипа од Јерменије, Марија од Куртенеа |
Потомство | Марија Ласкарис, Софија Евдокија Ласкарис, Ирина Ласкарис |
Династија | Ласкарис |
Претходник | Пад Византије у XIII веку |
Наследник | Јован III Дука Ватац |
Теодор I Ласкарис (грч. Θεοδωρος Κομνηνος Λασκαρις, романизовано: Тхеодорос Комненос Ласкарис;[1] око 1175 – новембар 1221), био је први цар Никеје — државе наследнице Византијског царства — од 1205. до своје смрти. Иако је рођен у скромној аристократској породици, његова мајка је била у сродству са царском породицом Комнина. Оженио се принцезом Аном, млађом ћерком цара Алексија III Анђела 1200. Добио је титулу деспота пре 1203. чиме је показао своје право да наследи свог таста на престолу.
Четврти крсташки рат приморао је цара Алексија III да побегне из Константинопоља 1203. Деспота Теодора су крсташи затворили (крсташе су Византинци обично називали „Латинима“), али је побегао. Након што је прешао Босфор у Малу Азију (у данашњој Турској), почео је да организује отпор локалних Грка против Латина у Битинији у име свог таста. Склопио је савез са селџучким султаном у Руму, али није могао да заустави ширење Латина. Такође није могао да спречи претендента на царски престо, Алексија Комнина, да у северној Малој Азији успостави византијску државу наследницу, Трапезунтско царство. Теодоров положај се учврстио тек након што је бугарски цар Калојан нанео пораз Латинима у бици код Адријанопоља (у Тракији) 1205. године.
Грци бежећи из Латинског царства — крсташке државе која је настала на византијским централним територијама — прешли су у Малу Азију да би живели под Теодоровом влашћу. Латини су ухватили Теодоровог таста и склопили савез са царем Алексијем I Трапезунтским, али је Теодор разбио њихове уједињене трупе. Обезбедио је подршку већине битинијских аристократа и покорио је оне који су му се опирали. Године 1205. преузео је традиционалне титуле византијских царева. Три године касније сазвао је Црквени сабор за избор новог цариградског православног патријарха. Нови патријарх је Теодора крунисао за цара и успоставио своје седиште у Теодоровој престоници, Никеји. Православно становништво Латинског царства сматрало је Теодора главним браниоцем своје Цркве, али су владари Епира — царства које се развило у западним регионима Византијског царства — оспоравали легитимност његовог крунисања.
Теодоров таст није одустао од својих захтева на престо. Након што је пуштен из затвора, цар Алексије III је убедио Селџуке да нападну Никеју, али их је цар Теодор I поразио 1211. године. Латински цар Хенрик I Фландријски заузео је важне тврђаве у западној Малој Азији 1212. године, али му је понестало војника и није могао да постави гарнизоне у њих. Цар Хенрик је имплицитно признао постојање Никејског царства у свом мировном уговору са царем Теодором I. Цар Теодор I је освојио западну Пафлагонију на обали Црног мора од цара Алексија I Великог Комнина Трапезунтског. Цар Теодор I је око 1220. године, покушао да убеди цариградске Латине да признају његову власт, али су они то одбили. Цар Теодор I је успоставио моћну државу, смештену у околини Цариграда, што је омогућило његовим наследницима да протерају Латине из Цариграда и оживе Византијско царство 1261. године.