Кристал
From Wikipedia, the free encyclopedia
У хемији и минералогији, кристал представља чврсту материју чији су констутивни елементи атоми, молекули, или јони а који граде правилну унутрашњу (просторну) структуру. Реч кристал потиче од грчке речи "κρύσταλλος" која значи чисти лед,[1][2][3] и некада се односио само на кристал кварца. У минералогији кристал је тело ограничено геометријским површинама (пљоснима), а у свим деловима има једнака хемијска својства. Већина метала представљају поликристале. Код кристала је честа појава ближњења, односно симетричног урастања кристала.
Правилни је распоред термодинамички најстабилнији и већина чврстих материја кристалне је природе.[4][5] Кристали настају у процесу кристализације растом из потхлађене течности, потхлађене паре, плина, засићеног раствора, растопа, несређене (аморфне) чврсте фазе или мање стабилне кристалне фазе. Унутрашњи правилни распоред даје кристалу одређену симетрију која се исказује у својствима и у спољном облику кристала. Кристал има одређен геометријски облик. углови међу равнима кристала неке хемијске материје константни су и за ту материју својствени (карактеристични). Делови настали каљењем кристала имају равне површине, а њихови су углови такође константни и својствени за дотичну материју. Делови настали ситњењем кристала опет су кристали истих својстава.
Својства кристала као што су густина, тврдоћа, калавост, еластичност, пластичност, магнетска и електрична поларизација, проводљивост топлоте и струје, боја, сјај, лом и дволом светлости зависе од хемијског састава и кристалне структуре те су због тога стални. Међутим, многа су својства различита у различитим смеровима у кристалу и то се својство означава као анизотропија. Ако се раст кристала одвијао без спољних запрека, њихови су спољни облици геометријски правилни (полиедри), што је одраз њихове правилне структуре. Кристални полиедри могу бити састављени од равни једне кристалне форме, то јест од равни које су међусобно симетријски једнаке, или од комбинације равни више кристалних форми. Из стабилности структуре произлазе и законитости морфологије полиедара, које су садржане у кристалним законима: у закону сталности углова између било којег пара равни присутног на свим кристалима исте материје, те у закону рационалног односа параметара (одсечака равни по координатним осима) према којем су параметри по појединачним осама било којег пара равни на посматраном кристалу у односу малих рационалних бројева. У томе је битна разлика између кристалних и произвољних полиедара. Кристални облик својствен је за многе хемијске материје па често омогућује њихово откривање (идентификацију), што се посебно често користи у минералогији. Потпуно правилни облици сусрећу се само код монокристала; много су чешћи кристални агрегати (поликристали) код којих свако зрно нема све своје својствене равни или је потпуно без њих, а цели поликристал гледан као целина нема јединствену кристалну структуру.[6]
Кристали, или кристалне чврсте материје, се често користе у псеудонаучним праксама као што је кристалотерапија, и заједно са драгим камењем, понекад се повезују са бајањем у виканским веровањима и сродним религијским покретима.[7][8][9]