Простор
медијум у коме се материја физички простире / From Wikipedia, the free encyclopedia
Простор је оно у чему се материја физички простире.[1] Физички простор се обично сматра тродимензионалним, док савремени физичари узимају време као четврту димензију, која заједно са три димензије простора чини континуум простор-време. У филозофији, простор се често одређује као „оно у чему се све налази“ или, потпуно супротно, као „оно у чему се ништа не налази“.[2] Сматра се да је концепт простора од фундаменталног значаја за разумевање физичког свемира. Међутим, неспоразуми се настављају између филозофа о томе да ли је он сам ентитет, однос између ентитета или дeо концептуалног оквира. У математици, простор може имати значење ограничене површине или запремине. Појам простора и појам времена су у филозофији неразлучиви.[3]
Расправе о природи, суштини и начину постојања простора датирају из антике; наиме, у расправама као што је Платонов Тимај, или Сократ у његовим размишљањима о оном што су Грци звали (тј. „простор”), или у Аристотеловој Физици (Књига , Делта) у дефиницији термина (тј. место), или у каснијем „геометријском поимању места” као „проширењу простора qua” у „Дискурсу о месту” () арапског полимате Алхазена из 11. века.[4] Многа од ових класичних филозофских питања дискутована су током ренесансе, а затим су преформулисана у 17. веку, нарочито током раног развоја класичне механике. Према Исаку Њутну, простор је био апсолутан - у смислу да је постојао трајно и независно од тога да ли је у простору било какве материје.[5] Други природњачки филозофи, а нарочито Готфрид Вилхелм Лајбниц, су сматрали да је простор у ствари скуп односа између објеката, датих њиховим растојањем и правцем један релативно на другог. У 18. веку, филозоф и теолог Џорџ Беркли покушао је да побије „видљивост просторне дубине” у свом делу Есеј према новој теорији визије. Касније, метафизичар Имануел Кант је рекао да концепти простора и времена нису емпиријски изведени из искустава спољашњег света, већ да су они елементи већ датог системског оквира који људи поседују и користе да структуирају сва искуства. Кант се осврнуо на искуство „простора” у његовој Критици чистог разума као субјективној „чистој априорној форми интуиције”.