Пољска у Другом светском рату
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја Пољске у Другом светском рату обухвата период од инвазије нацистичке Немачке и Совјетског Савеза до завршетка Другог светског рата. Након немачко-совјетског споразума о ненападању, Пољску је 1. септембра 1939. године напала нацистичка Немачка а Совјетски Савез 17. септембра. Кампање су се завршиле почетком октобра када су Немачка и Совјетски Савез поделили и анексирали целу Пољску. Након напада сила Осовине на Совјетски Савез у лето 1941. године, целу Пољску је окупирала Немачка. Током ових окупација, Пољаци су претрпели огромне људске и материјалне губитке. Према проценама Института народног сећања око 5,6 милиона Пољака је настрадало од немачке окупације а око 150.000 их је умрло од совјетске окупације.[1] Немци су издвајали Јевреје за брзо и потпуно уништење а око 90% пољских Јевреја (близу три милиона људи) је убијено као део холокауста. Јевреји, Пољаци, Роми и затвореници многих других националности су масовно убијани у нацистичким логорима смрти, као што су Аушвиц, Треблинка и Собибор. Етнички Пољаци су били подвргнути и немачком и совјетском прогону. Немци су убили око два милиона етничких Пољака. Имали су планове да преосталу већину Пољака претворе у робовске раднике и убију оне за које сматрају да су „непожељни“ као део ширег Генералплан Ост-а. Етничко чишћење и бројни масакри над Пољацима и у мањој мери Украјинаца су почињени у западној Украјини (предратни Пољски Креси всходње) почев од 1943. Пољаке су убијали украјински националисти.
У септембру 1939. године, пољски владини званичници потражили су уточиште у Румунији, али је њихово касније интернирање спречило планирани наставак рада у иностранству као владе Пољске. Генерал Валадислав Сикорски, бивши премијер, стигао је у Француску, где је убрзо формирана пољска влада у егзилу. Након пораза Француске, влада је евакуисана у Британији. Пољске оружане снаге су реконституисане и бориле су се заједно са западним савезницима у Француској, Британији и другим државама. Покрет отпора је почео да се организује у Пољској 1939. године, убрзо након инвазије. Његова највећа војна компонента била је део мреже организација и активности Пољске подземне државе и постала је позната као Армија Крајова. Целокупну тајну структуру формално је водила влада у егзилу преко своје делегације која је боравила у Пољској. Било је и сељачких, десничарских, левичарских, јеврејских и совјетских партизанских организација. Међу пропалим антифашистичким устанцима били су Устанак у Варшавском гету и Варшавски устанак. Циљ Варшавског устанка био је да спречи доминацију Пољске од стране Совјетског Савеза.
Да би сарађивали са Совјетским Савезом, након Операције Барбароса важног ратног савезника Запада, Сикорски је преговарао у Москви са Јосифом Стаљином, и они су се сложили да формирају пољску војску у Совјетском Савезу, чији је циљ био да се бори на Источном фронту заједно са Совјетима. Међутим, пољска „Андерсова војска“ је одведена на Средњи исток а затим у Италију. Даљи напори за наставак пољско-совјетске сарадње су пропали због неслагања око граница, откривања Катињског масакра над пољским ратним заробљеницима који су починили Совјети, и смрти генерала Сироског. Након тога, у процесу који су многи Пољаци видели као западњачку издају, пољска влада у егзилу је постепено престала да буде признати партнер у савезничкој коалицији.
Стаљин је водио стратегију олакшавања формирања пољске владе, која ће бити независна од егзилске владе у Лондону, подржавањем пољских комуниста. Међу пољским комунистичким организацијама установљеним током рата биле су Пољска радничка партија у окупираној Пољској и Савез пољских патриота у Москви. У Совјетском Савезу формирана је нова пољска војска која се борила заједно са Совјетима. Истовремено, Стаљин је радио на сарадњи са западним савезницима (Сједињене Америчке Државе на челу са председником Френклином Д. Рузвелтом и Уједињено Краљевство на челу са премијером Винстоном Черчилом), који су, у смислу практичне примене, одговарали Стаљиновим ставовима о пољским границама и будућој влади. Судбина Пољске утврђена је у низу преговора који су укључивали конференције у Техерану, Јалти, и Потсдаму. Године 1944. пољска влада у егзилу одобрила је подземљу у Пољској да предузме једностране политичке и војне акције усмерене на успостављање независне пољске власти, али су њихови напори осујећени од стране Совјета. Пољски комунисти су 1943/1944. основали Државно национално веће у окупираној Варшави и Пољски одбор за национално ослобођење у јулу 1944. године у Лублину, након доласка Совјетске армије. Совјетски Савез је задржао источну половину предратне Пољске, дајући Пољској уместо тога већи јужни део анексиране Источне Пруске и проширујући земљу западно на линији Одра-Ниса, на рачун Немачке.