Никл
хемијски елемент са атомским бројем 28 / From Wikipedia, the free encyclopedia
Никл (, лат. ) метал је B групе.[4][5] Има 14 изотопа чије се атомске масе налазе између 53—67, од којих је постојано 5 (58, 60, 61, 62, 64). Он је сребрнасто-светли сјајни метал са благим златним нијансама. Никл припада прелазним металима, веома је тврд и дуктилан. Чисти никл показује знатну хемијску активност, која се може посматрати када се он претвори у прах (да би се повећала површина изложена хемијској реакцији), док већи комади метала реагују врло споро, стајањем на ваздуху при условима околине полако граде заштитни слој оксида на површини. Чак и у том случају, никл је довољно реактиван са кисеоником па се самородни никл врло ретко може наћи на површини Земље, а такав никл је ограничен само на унутрашњост већих никл-жељезних метеорита где је заштићен од оксидације током времена које такав метеорит проведе у свемиру. На Земљи, такав самородни никл пронађен је у комбинацији са жељезом, што је рефлексија порекла тих елемената као највећих крајњих производа нуклеосинтезе супернова. Сматра се да мешавина жељеза и никла чини унутрашње језгро Земље.[6]
Кориштење никла (у виду метеоритске никл-жељезне легуре) може се пратити у давну прошлост, у периоду око 3500. п. н. е. Међутим, као хемијски елемент никл је први пут изоловао и класификовао Аксел Кронстедт 1751. године, који је првобитно погрешно идентификовао његову руду као минерал бакра. Име елемента потиче од имена несташног духа из немачке рударске митологије, Никела, који је персонификација чињенице да су се бакарно-никлове руде опирале њиховом рафинирању у бакар. Економски значајан извор никла је жељезна руда лимонит, која често садржи 1-2% никла. Други важни рудни минерали никла су гарниерит и пентландит. Највећи произвођачи руде никла су Канада (регија Садбери, где се копа руда за коју се сматра да је метеоритског порекла), Нова Каледонија у Тихом океану и Норилск у Русији.
Због споре оксидације никла при собној температури, он се сматра отпорним на корозију. Историјски, ова чињеница је довела до његовог кориштења за прекривање других метала, нарочито жељеза и месинга, за облагање хемијске опреме и израду одређених легура које задржавају високи сребрени сјај, попут такозваног немачког сребра. Око 6% светске производње никла и данас се користи за облагање метала чистим никлом у сврху заштите од корозије. Сматра се да предмети обложени никлом могу изазвати алергију на никл. Никл се доста користи за производњу разних кованица, мада је раст цене на тржишту последњих година довео до његове замене јефтинијим металима.
Никл је један од четири елемента који показују феромагнетне особине око собне температуре. Алнико стални магнети, засновани једним делом на никлу, имају средњу снагу између сталних магнета заснованих на жељезу и магнета ретких земаља. Никл у модерном свету је вредан углавном због његових легура. Око 60% светске производње потроши се за никлове челике (нарочито нерђајући челик). Друге најчешће легуре, као и неке нове суперлегуре, чине највећи део остале потрошње никла у свету, док употреба никлових једињења у хемијској индустрији учествује са мање од 3% у укупној производњи никла.[7] У једињењима, никл има бројне нише хемијских начина производње, као што је катализатор за хидрогенацију. Ензими у неким микроорганизмима и биљкама садрже никл као активно место, што чини овај метал незамењивим храњивим састојком за та бића.