Велики раскол
From Wikipedia, the free encyclopedia
Велики раскол или велика шизма (грч. [skhisma], лат. — „раскол, одвајање, цепање, дељење”) означава највећи раскол у историји хришћанства, који је отпочео 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве.[1] До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина. Ово учење је на западу довело до уметања израза Филиокве (лат. ) у Никејско-цариградски симбол вере. Поменуте измене нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.
Раскол је наступио 16. јула 1054. године, када су тројица легата римског папе Лава IX након доласка у Цариград одлучили да екскомуницирају цариградског патријарха Михаила Керуларија и охридског архиепископа Лава.[2][1][3] Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде, али православни јерарси на то нису пристали. Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Лав IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.
Услед таквог поступања римских легата, патријарх Михаило је сазвао сабор који је одржан 20. јула у Цариграду.[4][3] На овом сабору је донета одлука да се поступци папских легата одбаце и осуде, а на саме легате је бачена анатема.[5] Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Узајамне екскомуникације из 1054. године означиле су прекид литургијске заједнице између римокатоличког запада и православног истока.
Услед раскола, дошло је до трајног одвајања Римокатоличке цркве од васељенског Првославља. Пошто су обе стране наставиле да полажу право на наслеђе јединствене Цркве, настало је стање у коме је свака страна сматрала да управо она представља једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Тим поводом се на обе стране развила жива теолошко-полемичка активност, умерена ка оправдавању сопствених ставова, уз оспоравање ставова друге стране. Услед све израженијег заоштравања међусобних спорова у области догматике и еклисиологије, дошло је до општег погоршања у међусобним односима, нарочито након погубног Четвртог крсташког рата (1204).[6] Иако су током касније историје у неколико наврата предузимани извесни кораци у циљу обнове међусобног дијалога и помирења, такви покушаји нису уродили плодом услед озбиљних и суштинских разлика које постоје између две стране.