Теодор Анђел Дука Комнин
From Wikipedia, the free encyclopedia
Теодор Анђел Дука Комнин је био владар Епира 1215—1230. и Солуна 1224—1230. Рођен 1180/1185. године као син севастократора Јована Дуке. Био је први рођак царева Исака II Анђела и Алексија III Анђела, као и полубрат оснивача Епирске деспотовине Михајла I Комнине. У почетку је био у служби Никејског цара Теодора Ласкариса али је 1210. отишао у Епир код Михајла Комнине.
Теодор Анђел Дука Комнин | |
---|---|
Датум рођења | 1180. |
Датум смрти | 1253. |
Место смрти | Солун, |
Супружник | Марија Петралифена |
Потомство | Ирина Комнина Дукина, Ана Анђелина Комнина Дукина, Јован Комнин Дука, Димитрије Комнин Дука |
Родитељи | Јован Дука |
Династија | Дука |
Претходник | Михајло I Комнин Дука |
Наследник | Михајло II Комнин Дука |
Након убиства Михајла, Теодор преузима власт и склапа савез са Србима. Искористивши слабост Солунске краљевине и Бугарске, заузео је Македонију (са Охридом) и Тесалију 1216. Следеће године поразио је и заробио Латинског цара. 1221. заузео је Сер, а 1224. срушио Солунску краљевину.
Између 1225/1227. крунисао се за цара. Након заузећа Једрена 1225. уплашен савезом Бугарског и Латинског цара сакупља војску и 1230. напада Бугарску. Ту бива поражен и заробљен у бици код Клокотнице 9. марта 1230. године. Након битке Теодорове земље су подељене између Асена II (Тракија, Македонија и Албанија), његовог брата Манојла (Солун) и његовог нећака Михајла (Епир).
Теодор је пуштен из заробљеништва 1237. године након чега побеђује брата Манојла и заузима Солун који предаје свом сину Јовану Комнину, али већ 1246. године Никејски цар Јован Ватац заузима Солун. Теодора одводи у Никеју где умире 1253. године.
Теодор Комнин Дука (грчки: Θεοδωρος Κομνηνος Δουκας,Theodōros Komnēnos Doukas, латинизован као Теодор Комнин Дука, умро око 1253.), био је владар Епира и Тесалије од 1215. до 1230. и Солуна и већег дела Македоније и западне Тракије од 1224. до 1230. Он је такође владар из сенке током владавине својих синова Јована и Димитрија над Солуном 1237–1246. године.
Теодор је био потомак угледне византијске аристократске породице сродне царским династијама Комнина, Дука и Анђела. Ипак, ништа се не зна о Теодоровом животу пре освајања Константинопоља и распада Византијског царства Четвртим крсташким ратом 1204. године. После пада Цариграда, био је у служби код цара Теодора I Ласкариса, оснивача Никејског царства, неколико година пре него што је позван у Епир, где је његов полубрат Михаило I Комнин Дука основао независну деспотовину. Када је Михаило I умро 1215. године, Теодор је избацио малолетног и ванбрачног сина свог брата Михаила II и преузео управљање епирском државом. Теодор је наставио братовљеву политику територијалног проширења. У савезу са Србијом, проширио се на Македонију, претећи Латинској краљевини Солун. Заробљавање латинског цара Петра II од Куртенеа 1217. године, отворило је пут постепеном покоравању Солуна, што је кулминирало падом града 1224. године.
Као владар Солуна, Теодор се убрзо прогласи за цара, оспоривши претензије никејског цара Јована III Дуке Ватаца на византијски царски престо. Године 1225. напредовао је до предграђа Цариграда, али је његов последњи напад на седиште знатно смањеног Латинског царства одложен до 1230. године. Цар Теодор је те године окупио војску да опседа Цариград, али је потом преусмерио на Бугарску, амбивалентног савезника који је претио његовом северном крилу. Цар Теодор је поражен и заробљен у бици код Клокотнице, а наредних седам година, провео је у заточеништву. У међувремену га је наследио брат деспот Манојло. Деспот Манојло је брзо изгубио Тракију, већи део Македоније и Албанију од бугарског цара Јована Асена II. Сам Солун је постао бугарски вазал, док је у Епиру праву власт заузео деспот Михаило II, враћајући се из изгнанства.
Теодор је ослобођен 1237. године, када се његова ћерка Ирина удала за цара Јована Асена II и брзо је успео да поврати контролу над Солуном, збацивши деспота Манојла. Пошто је током заточеништва био ослепљен и тиме дисквалификован од поновног заузимања престола, поставио је свог најстаријег сина Јована за цара, али је остао де факто намесник државе. Деспот Манојло је покушао да поврати Солун уз подршку Никеје, али је постигнуто споразумно решење којим је добио Тесалију и препустио Солун и околину Теодору и цару Јовану. Године 1241. цар Јован III Дука Ватац је позвао Теодора да посети Никеју. Био је дочекан и третиран са великом чашћу, али је тамо био практично затворен до пролећа следеће године, када је цар Јован III Дука Ватац кренуо на Солун са Теодором у пратњи. Теодор је послат да преговара са својим сином и убеди га да прихвати деградацију у чин деспота и да призна власт над Никејом. Цар Јован Анђел је умро 1244. године, а наследио га је Теодоров млађи син Димитрије. Цар Јован III Дука Ватац је 1246. године, збацио непопуларног Димитрија и припојио Солун. Теодор је утицао на свог синовца деспота Михаила II да крене у напад на Солун 1251. године, али је 1252. године, цар Јован III Дука Ватац кренуо у поход против њих и приморао деспота Михаила II на мири. Теодор је био заробљен и послат у изгнанство у Никеју, где је умро око 1253. године.