Дњепарско-карпатска офанзива
From Wikipedia, the free encyclopedia
Дњепарско–карпатска офанзива (руски: Днепровско-Карпатская Операция, Dneprovsko-Karpatskaya Operatsiya), позната у совјетским историјским изворима и као ослобођење десне обале Украјине (руски: Освобождение Правобережной Украины, Osvobozhdeniye Pravoberezhnoy Ukrainy), била је стратешка офанзива коју су извели совјетски 1., 2., 3. и 4. украјински фронт, заједно са 2. белоруским фронтом, против немачке групе армија Југ, армијске групе А и елемената групе Армија Центар, а бориле се од краја децембра 1943. до почетка маја 1944. године.[2][19] Борбе на десној обали Украјине и на Криму биле су најважнији догађај зимско-пролећне кампање на Источном фронту 1944. године.[20]
Дњепарско-карпатска офанзива | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Источног фронта у Другом светском рату | |||||||
Совјетски тенкови Т-34 напредују у близини Житомира, април 1944. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
СССР 1. армијски корпус |
Немачка Румунија Мађарска | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Јосиф Стаљин (Врховни командант) Георгиј Жуков (Представник Ставке, кооринатор операција 1. и 2. украјинског фронта) Николај Ватутин (1. украјински фронт) Иван Коњев (2. украјински фронт) Александар Васиљевски (Представник Ставке, координатор операција 3. и 4. украјинског фронта) Родион Малиновски (3. украјински фронт) Фјодор Толбухин (4. украјински фронт) Павел Курочкин (2. белоруски фронт) |
Адолф Хитлер (Врховни командант) Ерих фон Манштајн (Група армија Југ) Валтер Модел (Група армија Северна Украјина, од априла 1944) Евалд фон Клајст (Група армија А) Фердинанд Шернер (Група армија Јужна Украјина, од априла 1944) Ханс-Фалентин Хубе (1. оклопна армија) Ерхард Раус (4. оклопна армија) Ото Велер (8. армија) Карл-Адолф Холид (6. армија) Максимилијан де Анђелис (6. армија, од априла 1944) Валтер Вајс (2. армија) Вилхелм Штемерман (Главни командант снага у Корсунском џепу) Петре Думитреску (3. армија) Јоан Михаил Раковица (4. армија) Геза Лакатош (1. армија) | ||||||
Јачина | |||||||
2,406,100 војника[3] 2,015 тенкова и самоходних топова [4] 28,654 топова и минобацача [4] 2,600 авиона[4] Дана 1. марта 1944.:[5] 2,111,987 војника[6] 2,652 оперативних тенкова и самоходних топова [6] 611 тенкови и самоходни топови на поправци [6] 27,718 топова и минобацача [6] 1,621 авиона[6] |
915,721 војника[7] 300,000+ војника (до пролећа 1944)[8] 3,235 топова и минобацача [9] 1,344 противтенковских топова [9] 150,000-180,000 војника (до пролећа 1944)[8] 30 оперативних тенкова[10] 30 оперативних јуришних топова [11] 60 оперативних оклопних возила укупно 75 тенкова на поправци[10] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
270.198 убијених или несталих [12] 839.330 рањених и болесних [12] Уништено 4.666 тенкова/јуришних топова [13] 7,532 artillery pieces lost[12] Уништено 676 авиона [12] Укупно: 1,109.528[12] |
Germany Од 1. јануара до 30. априла 1944: 41.907 убијених [14] Укупно: 250.956 жртава [14] (Искључујући 21. до 31. децембра 1943. и 1. до 10. маја 1944) Извештаји Врховне команде Вермахта: Од 1. јануара до 30. априла 1944: Укупно: 379.688 жртава [15] (Искључујући 21. до 31. децембра 1943. и 1. до 10. маја 1944) 2. армија групе армија Центар током Полеске офанзиве (Битка за Ковељ): 10.000+ убијених, рањених и несталих у акцији [16] Румунија непознато 1. армија: 15.571 убијених, рањених и несталих (само за 17-30. април 1944)[17] VII армијски корпус: Непознато, уништено крајем марта 1944. године[18] |
Састојећи се од читавог низа тесно повезаних операција, циљ ове офанзиве је био да се Вермахтова група армија Југ подели и да се немачко-румунско-мађарске снаге очисте са већине украјинских и молдавских територија, које су биле под силама Осовине. Била је то једна од највећих офанзива Другог светског рата, која се протезала на фронту од 1.200 km (750 mi) до дубине од 450 km (280 mi) и укључивала је скоро 3.500.000 војника са обе стране.[21]
У току операције, 20 дивизија Вермахта је било уништено, расформирано или је била потребна велика реконструкција, док је још 60 дивизија смањено на 50% своје снаге.[22][23] Још гори су били губици опреме, на хиљаде драгоцених тенкова, јуришних топова, артиљерије и камиона који су изгубљени, углавном због њиховог напуштања у пролећном блату.[24] Према речима немачког генерала Курта фон Типелскирча, ово је био највећи пораз Вермахта од Стаљинграда.[20]
Као резултат ове стратешке офанзиве, Вермахтова група армија Југ била је подељена на два дела – северно и јужно од Карпата. Северни део је потиснут назад у Галицију (Пољска), док је јужни део потиснут назад у Румунију. Северни део је преименован у групу армија Северна Украјина, док је јужни део преименован у групу армија Јужна Украјина, која је била на снази од 5. априла 1944, иако је веома мали део Украјине остао у немачким рукама. Током ове офанзиве Црвена армија је први пут стигла до предратне државне границе СССР-а јуна 1941. године, након чега је борбу пребацила на пољску и румунску територију.[25]
Због пораза Вермахта, Хитлер је сменио команданта групе армија Југ Ериха фон Манштајна и команданта групе армија А Евалда фон Клајста were dismissed by Hitler а на њихова места поставио Валтера Модела и Фердинанда Шернера. Ова офанзива означила је крај Манштајнове и Клајстове каријере у Вермахту.
Да би сачувала свој јужни сектор од потпуног колапса, немачка врховна команда је била принуђена да пребаци 8 дивизија у јануару-фебруару[26] и још 26 немачких дивизија као појачање[27] између марта и маја из целе Француске, Немачке, Данске, Пољске, Балкана, групу армија Центар и групу армија Север до распадајућег фронта групе армија Југ. То је износило укупно 34 дивизије,[20] 550.000 људи[28] и најмање 1.850 тенкова, јуришних топова и самоходних противтенковских топова.[29][30][31][32][33]
Као резултат тога, совјетска Дњепарско-карпатска офанзива играла је кључну улогу у утицају на будуће успехе савезничког искрцавања у Нормандији и совјетске операције Багратион, пошто су немачке снаге стациониране у Француској, и које су припадају групи армија Центар, биле критично ослабљене тим трансферима.[34] Све у свему, током велике кризе у Западној Украјини, немачке снаге стациониране у Француској су 6. јуна 1944. лишене 45.827 војника[35] и 363 тенка, јуришних топова и самоходних противтенковских топова.[36] У међувремену, група армија Центар је 22. јуна 1944. лишена укупно 125.380 војника[37] и 552 тенка, јуришних топова и самоходних противтенковских топова.[38]
Совјетски успех током ове операције навео је немачку врховну команду да закључи да ће јужни сектор Источног фронта бити подручје где ће се одиграти главна совјетска летња офанзива 1944. године.[39] Из тог разлога, немачке снаге на југу, посебно кључне тенковске дивизије, добиле су приоритет у појачањима. Слабљење групе армија Центар током пролећа 1944. и немачко ишчекивање да ће јужни сектор Источног фронта бити место главне совјетске летње офанзиве 1944. године, имало је катастрофалне последице по Немце током операције Багратион.[9]
Ова совјетска офанзива имала је велики војно-политички ефекат на немачке савезнике из Осовине, Мађарску и Румунију.[40] Совјетски приступ мађарским и румунским границама током ове офанзиве подстакао је лидере обе земље да траже мир са савезницима и напусте Осовину.[41] Немци су били свесни тога и са приближавањем Совјета границама ове две земље, немачка страна је сумњала да ће обе земље следити пример Италије.[42] Да би то спречио, Хитлер је наредио операцију Маргарете, кодно име за немачку окупацију Мађарске у марту 1944. Док су обе земље већ биле у преговорима са савезницима, оне су такође почеле да мобилишу војске да се суоче са Совјетима који су се приближавали.[28] Како су се Совјети приближавали границама Мађарске и Румуније, обе земље су мобилисале своје пуне ресурсе и сакупиле комбиновано укупно 25 нових дивизија.[28] Иако се ова појачања Осовине често занемарују, она су ипак представљала значајно појачање.
Ово је била офанзива у којој је по први и једини пут у историји читавог совјетско-немачког рата истовремено учествовало свих 6 совјетских тенковских армија, елитних механизованих формација Црвене армије.[43] Слично томе, већина тенковских дивизија Вермахта стационираних на истоку била је распоређена у Украјини, која је припадала групи армија Југ. Од 30 оклопних и панцер-гренадирских дивизија које су биле на располагању крајем 1943. године, 22 су биле стациониране у Украјини.[44]