Француски нови талас
From Wikipedia, the free encyclopedia
Нови талас (франц. La Nouvelle Vague) је француски уметнички филмски покрет који се појавио касних 1950-их. Покрет је карактерисао одбацивање традиционалних филмских конвенција у корист експериментисања и духа иконоборства. Филмски ствараоци Новог таласа истраживали су нове приступе монтажи, визуелном стилу и наративу, као и ангажовање на друштвеним и политичким превратима тог доба, често користећи иронију или истражујући егзистенцијалне теме. Нови талас се често сматра једним од најутицајнијих покрета у историји кинематографије.
Термин је први пут употребила група француских филмских критичара и филмских критичара повезаних са часописом Cahiers du cinéma касних 1950-их и 1960-их. Ови критичари су одбацили Tradition de qualité („Традиција квалитета“) мејнстрим француске кинематографије,[1] која је наглашавала занат над иновацијама и стара дела уместо експериментисања.[2] Ово је било очигледно у есеју Франсоа Трифоа из 1954. налик манифесту, Une certaine tendance du cinéma français, где је осудио адаптацију сигурних књижевних дела у немаштовите филмове.[3] Заједно са Трифоом, бројни писци за Cahiers du cinéma постали су водећи филмски ствараоци Новог таласа, укључујући Жан-Лика Годара, Ерика Ромера, Жака Ривета и Клода Шаброла. Повезана филмска заједница на Левој обали укључивала је режисере као што су Ален Рене, Ањес Варда и Крис Маркер.
Користећи преносиву опрему и захтевајући мало или нимало времена за подешавање, начин снимања филмова новог таласа често је представљао документарни стил. Филмови су показивали директне звуке на филмском фонду који је захтевао мање светла. Технике снимања укључивале су фрагментисану, дисконтинуирану монтажу и дуге снимке. Комбинација реализма, субјективности и ауторског коментара створила је наративну двосмисленост у смислу да на питања која се постављају у филму на крају нема одговора.[4]