Франсиско Франко
генерал и шеф државе Шпаније (1936—75) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Франсиско Франко (шп. , пуно име: , Ферол, 4. децембар 1892 — Мадрид, 20. новембар 1975), био је шпански генерал, шеф државе Шпаније (појединих делова Шпаније од 1936, а целом територијом од 1939. године) и диктатор, после окончања Шпанског грађанског рата, током Гвоздене завесе, све до смрти 1975. године. Председавао је ауторитарном владом Шпаније у време Хладног рата. Био је познат под називом „Вођа Шпаније“ (шп. ), службено његова титула гласила је: „Вођа Шпаније по милости Божијој” (шп. ).
Овај чланак или један његов део није ажуриран. Ажурирајте овај чланак како би приказао недавне догађаје или најновије доступне информације. Погледајте страницу за разговор за више информација. |
Франсиско Франко | |||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Име при рођењу | Франсиско Паулино Ерменегилдо Теодуло Франко и Баамонде | ||||||||||||||||||||||
Датум рођења | (1892-12-04)4. децембар 1892. | ||||||||||||||||||||||
Место рођења | Ферол, Галиција, Шпанија | ||||||||||||||||||||||
Датум смрти | 20. новембар 1975.(1975-11-20) (82 год.) | ||||||||||||||||||||||
Место смрти | Мадрид, Шпанија | ||||||||||||||||||||||
Националност | Шпанија | ||||||||||||||||||||||
Религија | римокатолик | ||||||||||||||||||||||
Универзитет | Војна академија | ||||||||||||||||||||||
Професија | Војно лице (Генералисимус, шп. Generalissimo) | ||||||||||||||||||||||
Супружник | Кармен Поло | ||||||||||||||||||||||
Деца | Кармен Франко | ||||||||||||||||||||||
Политичка странка | Фаланга (1934—37) Традиционалистичка Фаланга (1937—75) | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
Потпис | |||||||||||||||||||||||
Рођен је у градићу Ферол, у морнаричкој породици и сам је желео да ступи у морнарицу али се ипак укључио у пешадију. У војсци је брзо напредовао и са 32 године постао је најмлађи генерал у Европи[1]. Постао је директор Војне академије у Сарагоси, након чијег затварања је дошао у сукоб са републиканским властима. Истакао се гушењем левичарских устанака у Шпанији 1934.
Након што је 1936. владу формирао левичарски Народни фронт, дошло је до немира широм земље. Франко се придружио групи официра који су се спремали да изврше војни пуч и преузму власт. Пуч који је требало да буде извршен 18. јула није успео и прерастао је у Шпански грађански рат. Франко је успео да се наметне као вођа побуњеника и да добије помоћ Немачке и Италије. После три године Франкови националисти су добили рат. Франко је завео диктатуру, прогласио монархију, а себе именовао за регента.
Током Другог светског рата Шпанија је остала неутрална, иако је слала добровољачке одреде на источни фронт. После пораза сила Осовине у Другом светском рату Франко се окренуо Америци, са којом је успоставио војни и трговински савез.
Франко је успео да задржи власт спровођењем строгих мера: сузбијао је политичке противнике увођењем цензуре[2][3], затворске казне са принудним радом[4], затварањем у концентрационе логоре[5], смртном казном[6]. Била је забрањена употреба мањинских језика и обичаја, а Католичка црква је добила статус државне религије.
Током 1950-их увео је реформе које су имале за циљ економски развој Шпаније. Тако је дошло до тзв. Шпанског економског чуда које је трајало до 1973. године. Овај економски развој се сматра једином добром тековином Франковог режима, јер је извео Шпанију из реда неразвијених земаља и побољшао положај средње класе.
Умро је 20. новембра 1975. године у 82.-ој години живота. Након његове смрти на чело Шпаније је дошао краљ Хуан Карлос који је отпочео процес демократизације државе. И данас трају расправе око Франкове улоге у шпанској историји, неки га памте као доброг вођу који је очувао мир у земљи и омогућио економски развој Шпаније, док га други сматрају за диктатора одговорног за убиства и прогоне политичких противника.