Тристан и Изолда (опера)
оперско дело / From Wikipedia, the free encyclopedia
Тристан и Изолда ( ) је опера немачког композитора Рихарда Вагнера. Компонована је између 1857. и 1859. године, а премијера је била 10. јуна 1865. у Народном позоришту у Минхену. Дириговао је Ханс фон Билов.
Тристан и Изолда се сматра Вагнеровом најбољом и најиновативнијом појединачном опером, а по многима је и најбоља опера икада написана. Опера се истиче због Вагнеровог мајсторског коришћења хроматизма, тоналности (и атоналности) и хармонијске напетости. Ово дело је означило почетак раскида са конвенционалном хармонијом и тоналношћу и поставило темељ класичне и озбиљне музике 20. века. Такође је изузетно тешка за извођење, због чега се и за првог Тристана, младог тенора Лудвига Шнора фон Каролсфелда, који је умро пар недеља након премијерног извођења, веровало да је умро од исцрпљености коју је изазвала ова улога[1]. Занимљиво је и да су два велика вагнеријанска диригента умрла током извођења ове опере: Феликс Мотл 1911. и Јозеф Кајлберт 1968. И један и други су умрли током извођења другог чина, како се верује, од стреса и снажне емоционалне реакције коју изазива ова опера[1].
Вагнера је за ово дело инспирисала љубавна афера са Матилдом Везендонк, али и филозофија Артура Шопенхауера. Либрето је написао према средњовековној романси Готфрида фон Стразбура, али је и сам убацио многе елементе у заплет. Радња прати судбину љубавника из артуријанске легенде, Тристана и Изолде.
У делу се истиче увертира првог чина, која садржи лајтмотиве Тристана, Изолде и љубавног напитка и која се разрешава тек у Изолдиној завршној арији, која је позната као „Изолдина смрт од љубави“ ( ). Овај наслов је у ствари погрешан, јер се „смрт од љубави“ у ствари односи на љубавни дует у другом чину, а сам Вагнер је завршну арију крстио „Изолдино преображење“ ( )[2].