Телефон
From Wikipedia, the free encyclopedia
Телефон (из грч. , теле, „удаљен” и φωνή, фоне, „звук”) је уређај за комуникацију на даљину, који се користи тако што прима и преноси звук (углавном људски глас) са једног мјеста на друго и обратно.[5] Већина телефона ради тако што преноси електрични сигнал преко сложеног система телефонских мрежа који дозвољава комуникацију скоро било којег корисника телефона са скоро било којим другим.
Постоје три основна начина којим се неки корисник телефона повезује на телефонску мрежу:
- традиционални (фиксни телефон), који је повезан кабловима са једном одређеном физичком локацијом;
- бежични и радио-телефони, који користе или аналогне или дигиталне сигнале;
- сателитски телефони, који користе телекомуникационе сателите; и
Постоје и VoIP везе (из енглеског Voice over IP што значи Глас преко Интернет протокола) које се користе Интернет везом.[6][7] За сада се ове везе остварују преко традиционалних бакарних парица.
Између крајњих корисника, повезивање се може вршити преко бакарног или/и оптичког влакна, микроталаса, сателитске везе или комбинацијом ових.
Доскора, кад би се рекло телефон, углавном би се мислило на фиксни телефон. Бежични и мобилни телефони су сада устаљени широм свијета, при чему се од мобилних телефона чак очекује да ће на крају потпуно замијенити „традиционалне”, фиксне телефоне. За разлику од мобилних телефона, бежични се углавном сматрају „фиксним” телефонима, јер имају домет углавном од неколико метара или неколико десетина метара и углавном се повезују на базну станицу која је потом повезана кабловима на фиксну телефонију.