Рафаело Санти
сликар италијанске ренесансе / From Wikipedia, the free encyclopedia
Рафаело Санти да Урбино[2] (итал. ; Урбино, 6. април 1483 — Рим, 6. април 1520) један је од најпознатијих сликара италијанске ренесансе.[3]
Рафаело Санти | |
---|---|
Датум рођења | (1483-04-06)6. април 1483. |
Место рођења | Урбино, Војводство Урбино |
Датум смрти | 6. април 1520.(1520-04-06) (37 год.) |
Место смрти | Рим, Папска држава |
Најважнија дела |
Рођен је 6. априла 1483. године у Урбину, син Ђованија Сантија (1435—1494), који је на двору Монтефелтро био запослен као сликар и мајке Мађе де Батиста Чарле.
Поред оца Рафаел упознаје познате сликаре који су у то време радили такође на двору у Урбину. На младог Рафаела су оставиле нарочити утисак геометријски обликоване слике Пјеро дела Франческа.
Прво образовање у сликарству Рафаело добија код свог оца, који је самим тим и његов први учитељ. Када је прешао у радионицу код Пјетра Ванучија (Перуђина) није познато да ли још у времену док му је отац био жив и од њега препоручен, или тек након његове смрти, а чак се сматра да га је сликар Тимотео Вити лично препоручио Перуђину. По Вазарију који је писао о Рафаеловом животу, то би било 1494. године. Перуђино је у то време имао велику радионицу у Перуђи и у Фиренци где је обучавао велики број ученика.
Дана 7. октобра 1491. године умире му мајка, а три године касније умире му и отац, 1. августа 1494. године у Урбину.
Рафаел је био енормно продуктиван и водио је необично велику радионицу. Он је упркос својој раној смрти у 37. години живота, оставио за собом велики број радова. Многи његови радови се налазе у Ватиканској палати, при чему су фреске у Рафаеловим собама централни и највећи радови у његовој каријери. Његов најпознатији рад је Атинска школа у ватиканској . Након раних година у Риму велики део његовог рада изведен у његовој радионици полазећи од цртежа, са знатним губитком квалитета. Био је изузетно утицајан током свог живота, мада је изван Рима његов рад био познат углавном из његовог колаборативног штампања.
Након смрти, утицај његовог великог ривала Микеланђела био је све распрострањенији до 18. и 19. века, када су Рафаелови мирнији и хармоничнији квалитети поново сматрани највишим моделима. Његова каријера природно пада у три фазе и три стила, први је описао Ђорђо Вазари: његове године у Умбрији, затим период од око четири године (1504–1508) током кога је апсорбовао уметничку традицију Флоренце, чему је следило његових задњих хектичких и тријумфалних дванаест година у Риму, радећи за двојицу папа и њихове блиске сараднике.[4]