Процесна археологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Процесна археологија (позната и као нова археологија) је археолошка теорија која почиње да се појављује 1958. године у раду Гордона Вилија и Филипа Филипса, Метод и теорија у америчкој археологији (енгл. Method and Theory in American Archаеоlogy)у ком су изнели "америчка археологија је антропологија или ништа". Они су парафразирали Фредрика Вилијама који је изнео: "Моје уверење је да антропологија мора изабрати између тога да буде историја или ништа".[1] Ова идеја подразумева да је циљ археологије заправо циљ антропологије, која покушава да одговори на питања о људима и људском друштву. Ово је била критика претходног периода у археологији, културно-историјске археологије, у којој су археолози сматрали да су све информације о људима и њиховим начинима живота које се налазе у артефактима изгубљене. Они су сматрали да је посао археолога да каталогизује и опише артефакте, како би створо временске периоде на основу њих.[2]
Заговорници процесне археологије су износили да је помоћу строге примене научног метода могуће изучавати друштва којих нема на основу њихових материјалних остатака. Колин Ренфру, један од најпознатијих нових археолога, је 1987. године рекао да се нова археолога фокусира на "историјске процесе који су у корену промена". Он додаје да је археологија "научила да говори са великим ауторитетом и прецизношћу о екологији прошлих друштава, њиховој технологији, њиховој економији и друштвеној организацији. Сада је почела да се интересује за идеологију прошлих друштава: њихову религију, начин на који су се изјашњавали о свом рангу, статусу и групном идентитету."[3]