Право
From Wikipedia, the free encyclopedia
Право се може назвати системом норми људског понашања које прописује и у случају кршења санкционише држава. Право међутим своје изворе има у моралу, обичајима, етици и нарочито правди. Ово двојно лице права је тема вишевековне расправе о томе да ли се правом могу назвати и они системи норми које прописује нелегитимна или неправедна власт. За правнике позитивисте и ови системи се могу назвати правом (уколико их државна власт спроводи довољно ефикасно), док за јуснатуралисте ови системи се не могу назвати правом у пуном смислу те речи. У правној теорији и филозофији право се одређује не само као идеална, духовна појава, тј. као скуп мисли, већ и као реална појава. Реалне појаве су оне које имају и временску и просторну димензију. Као реална појава, право је везано за људе и њихову психу, као и за њихово друштво.
Право је систем правила која су креирана и која се примењују преко друштвених или владиних институција ради регулације понашања.[2] Правни систем помаже у регулисању и осигуравању стања у коме заједница показује поштовање и унутрашњу равноправност. Закони на државном нивоу могу бити донети путем колективног законодавства или једног законодавца. Приватне особе могу створити правно обавезујући уговор, укључујући арбитражне споразуме којима могу изабрати да прихвате алтернативну арбитражу у редовном судском поступку. Формирање самих закона може бити под утицајем устава, написаног или прећутног, и права кодираних у њему. Право обликује политику, економију, историју и друштво на различите начине и служи као посредник односа између људи.
Општа разлика се може направити између (а) надлежности цивилног права, у коме законодавство или други централни орган кодификује и консолидује своје законе, и (б) англосаксонског правног система (), где је судски преседан прихваћен као обавезујући закон. Историјски гледано, верски закон је играо значајну улогу чак и у решавању секуларних питања и још увек се користи у неким верским заједницама. Исламски шеријатски закон је најшире кориштени верски закон на свету и користи се као примарни правни систем у неким земљама, као што су Иран и Саудијска Арабија.[3]
Право се генерално дели на две главне области. Кривично право се бави понашањем које се сматра штетним за друштвени поредак и у којем се крива странка може осудити или казнити. Грађанско право се бави решавањем тужби (спорова) између појединаца или организација.[4]
Право представља извор научне истраге о правној историји, филозофији, економској анализи и социологији. Право такође покреће важна и сложена питања која се тичу једнакости, правичности и правде