Никола I Петровић Његош
књаз и краљ Црне Горе / From Wikipedia, the free encyclopedia
Никола I Петровић Његош (Његуши, 7/19. октобар 1841 — Антиб, 2. март 1921) био је књаз Црне Горе у периоду 1860—1910. и краљ у периоду 1910—1918. из династије Петровић Његош.
Никола I Петровић Његош | |
---|---|
Пуно име | Никола Мирков Петровић Његош |
Датум рођења | (1841-10-19)19. октобар 1841. |
Место рођења | Његуши, Црна Гора |
Датум смрти | 2. март 1921.(1921-03-02) (79 год.) |
Место смрти | Антиб, Француска |
Гроб | Дворска црква на Ћипуру (од 1. октобра 1989. године)[lower-alpha 1] |
Супружник | Милена Петровић Његош |
Потомство | Јелена Савојска, Зорка Карађорђевић, Милица Николајевна Романов, Анастасија Стана Николајевна, Данило Петровић Његош, Ана од Батенберга, Мирко Петровић Његош, Вјера Петровић Његош, Петар Петровић Његош, Ксенија Петровић Његош |
Родитељи | Мирко Петровић Његош Анастасија Мартиновић[1] |
Династија | Петровићи Његоши |
Књаз Црне Горе | |
Период | 13. август 1860 — 28. август 1910. |
Претходник | Данило Петровић Његош |
Краљ Црне Горе | |
Период | 28. август 1910 — 26. новембар 1918. (у егзилу до смрти 1921) |
Наследник | Данило Петровић Његош |
Чин | у војсци Србије: почасни генерал[2] |
Наслиједио је на црногорском пријестолу свог стрица, књаза Данила. За вријеме његове владавине Црна Гора је Берлинским споразумом 13. јула 1878, послије Црногорско-турског рата, добила међународно признање и знатно територијално проширење. Даља територијална проширења Црне Горе услиједила су након Балканских ратова (1912—1913).
Никола I је реформисао државну управу, установио Министарски савјет, осавременио војску, Општим имовинским закоником ударио темељ правном систему и отворио врата страним инвестицијама. Године 1905. је Никола I октроисао Устав Књажевине Црне Горе након чега је и сазвана Народна скупштина. Никола је владао аутократски, због чега је у Црној Гори стекао бројне непријатеље. Он је лично био велики присталица српства и желео је уједињење Срба и других Јужних Словена на челу са династијом Петровић Његош, због чега је био у сукобу са другом српском династијом Карађорђевић.
Након Мајског преврата из 1903. године и гашења династије Обреновић, познато је да је књаз Никола Петровић ширио утицај на политичаре из Краљевине Србије. У том периоду отворено је исказивао претензије да буде краљ тзв. Краљевине Србије и Црне Горе. У борби за престо између династија Петровића Његоша и Карађорђевића на крају је победила династија Карађорђевић. Пошто је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевић и званично је престало супарништво две династије.
У Првом свјетском рату је објавио рат Аустроугарској. Краљевина Црна Гора је пружила отпор аустроугарској инвазији, али је морала капитулирати јануара 1916.
Краљ Никола се са Владом и Двором склонио у Француску, у егзил из којег се никада није вратио. Послије завршетка рата збачен је са власти на Подгоричкој скупштини. Упркос војним (Божићна побуна и црногорски комити који је потрајао до 1929. године) и покушајима црногорске дипломатије на Париској конференцији, Црна Гора није успјела повратити свој међународно-правни суверенитет изгубљен крајем 1918. уједињењем са Краљевином Србијом.
Краљ Никола I је умро изолован у емиграцији, а сахрањен је у руској цркви у Санрему, Италија. Његови посмртни остаци и остаци његове супруге краљице Милене Петровић Његош су 1989, уз највише државне почасти, враћени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Краљ Никола I огледао се и у књижевности. Најпознатији радови су му пјесма Онамо, 'намо! и драма Балканска царица.
Указом краља Петра I Карађорђевића од 22. (10) августа 1910. године, је именован за почасног генерала у српској војсци. Истим указом је његовом сину Данило дат чин почасног пешадијског пуковника, Мирко је именован за почасног пешадијског капетана I класе, а Петар је постао почасни артиљеријски потпоручник. Данило и Мирко су остали у саставу 9. пешадијског пука Србије "Књаз Никола I", док је Петар додељен тимочком пољском артиљеријском пуку.[2]