Неокласицизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Неокласицизам (новокласицизам; од грчког - „нови” и - „класичан”)[1] уметнички правац је у ликовној уметности, књижевности, позоришту, музици и архитектури у Западном свету који се ослања уопште узевши на уметност Грчке и Рима, а из краја 19. века и почетка 20. века и надовезује се делом на стари класицизам који подвлачи интелект и гаји строге форме дела. Неокласицизам је рођен у Риму средином 1700-их, али његова је популарност врло брзо расла широм Европе, након што је генерација европских студената ликовних уметности завршила своју Велику туру у Италији и вратила се у матичне земље с поново откривеним грчко-римским идеалима.[2] Покрет неокласицизма увелико се преклопио с просвјетитељством у 18. веку и трајао је до раног 19. века, те је при крају ушао у конкуренцију с романтизмом. Овај се стил у архитектури наставио кроз цео 19., 20., све до 21. века.
Социјалистички неокласицизам у социјалистичким земљама је такође заступљен и проширио се из Русије после Стаљинове владавине када се употребљавао за градњу репрезентативних зграда и познат је под именом „стаљинистичка готика“.