Катари
From Wikipedia, the free encyclopedia
Катари (стгрч. - чист, повезано са катарзом, што значи прочишћење) или Албижани (по граду Алби у Лангдоку, данашња Француска) су били припадници хришћанског покрета који се ширио Европом од 11. до 14. века. Познати су још и као Боугрес (Бугари) или Склавини (Словени), што указује на словенско порекло њихових веровања.[1] Сматра се да је катарско учење настало под утицајем богумилског учења са Балкана. Римска црква их је прогласила за јеретике и сурово прогонила, крајем 12. и почетком 13. века, због њихових убеђења.
Папа Иноћентије III је позвао на крсташки поход против њих, који је прерастао у четрдесетогодишњи рат против домаћег становништва Лангдока. Током овог периода масакрирано је око 500.000 лангдокшких мушкараца, жена и деце, а њихова земља је окупирана и припојена Француској. Током тог сукоба догодила се и опсада тврђаве Каркасон, након чијег је пада катарско становништво буквално голо протерано из града.[2] Инквизиција је уведена да искорени и последње остатке катарских уверења. Последњи познати катарски префект (совршитељ) је погубљен у Лангдоку 1321. године. Катарски покрет је касније послужио као основ за црквену реформацију до које ће доћи у Европи у 16. веку.