Естетика
филозофска дисциплина која испитује лијепо, односно вриједно у умјетности / From Wikipedia, the free encyclopedia
Естетика (гр. αἴσθησις [aísthēsis] — придјев θητικός [thētikós] — осјет сензација, чулно опажање), филозофска дисциплина чија основна значења упућују на двојство осјета као врсте чулног (психолошког и физиолошког) процеса, и чулног схватања као духовног процеса, па би по томе естетика била наука о осјетима, за коју Валери употребљава термин „естезика”, или би била наука о чулном схватању, за коју Плеснер употребљава термин „естезиологија”, односно „духовна естезиологија”.[1]
Касније изведено значење се проширује: од чулно-осјетног, оног што се схвата чисто интуитивно, без посредства појмовног мишљења, постаје оно што нам се на основи чулног опажања свиђа или не свиђа, што добија субјективни емоционални значај.[1] Сва та значења одређују појам естетике који се налази у оснивача естетике као филозофске науке, у Александера Готлиба Баумгартена.[1]
Естетика је за Баумгартена наука о нижој способности сазнања, о осјетима и опажањима, али и наука о осјећањима лијепог и умјетничког, о укусу, уобразиљи, генију, што значи о царству субјективности. Баумгартен је хтјео нагласити да естетика има карактер примјењене науке, у коју, према традиционалном систему филозофије, спадају логика, етика и естетика.[1] Универзална употреба термина код неких филозофских представника ослабила је значење и претворило га у конвенцију, те се с правом може сматрати да је умјесто тог термина било потребно увести одговарајући термин: филозофија умјетности.[1]
Уз употребу традиционалног назива, под естетиком треба разумјети једну грану филозофије, посебну науку, или аутономну дисциплину која је на путу да постане наука, чији је предмет умјетност, лијепо у природи и технички лијепо, као и постојеће теорије о томе у историји мишљења.[1] Естетика као теорија умјетности и лијепог развила се из естетске рефлексије и научног мишљења, она се развила и из оног специфичног начина мишљења које испољавају сами умјетници у своме раду.[1]
Само име естетика се неко вријеме употребљавало искључиво за учење о чулној спознаји. Тако је трансцендентална естетика још и за Канта наука о свим априорним принципима осјета. Код Баумгартена (1714–1762), који је први употребио тај термин, под естетиком као осјећајном спознајом (cognitio sensitiva) разумијевала се наука о лијепом у умјетности и у природи. Већина каснијих естетичара (Шелинг, Хегел и др.) слаже се у томе да филозофија умјетности не жели прописивати никаква правила и норме за стварање или доживљавање умјетности, већ „уопште разјаснити шта је лијепо”.
За осниваче естетике (мада не под тим именом) сматрају се у антици Платон и Аристотел. Док Платонова метафизика лијепог преко Плотина, средњег вијека, Канта, Шелинга, Хегела и новијих заступника тзв. „естетике одозго” и данас представља битну основу спекулативно конципиране филозофије умјетности, Аристотелово дјело „Пери поетикос” остаје узор оним теоретичарима који – полазећи с других позиција и тражећи у самој умјетности изворе естетских норми – представљају супротан смјер, заснован на неким емпиријским закономјерностима умјетничког стваралаштва. Из антике преузете категорије „размјера”, „склада”, „савршенства”, „цјеловитости”, „јасноће”, „свиђања по себи” доминирају средњовјековним схватањима о лијепом. Кантови у суштини формално и субјективистички засновани естетски погледи, унутар анализа о моћи суђења (Urteilkraft), снажно су утицали на развој естетике (посебно код Шилера), а неке су његове дефиниције („Лијепо је оно што се свиђа само по себи, без интереса за реалну егзистенцију и за посједовање предмета”) остале класични обрасци за све касније спекулативно засноване естетике. И док Шелинг, настављајући неке премисе Канта, покушава засновати умјетност као „апсолутну синтезу међусобног прожимања” слободе и нужности, свјесне и несвјесне дјелатности, коначног и бесконачног, уздижући је тако на пиједестал највиших вриједности, Хегел унутар своје опште конструкције развоја духа у историји схвата умјетност као живо (дакле и најниже) предочавање Апсолута. Главни представник формалистичке естетике Хербарт, дефинише естетику као учење о оцјењивању, тако да она обухвата и етику. Нови правац дао је естетици Т. Фехнер, захтијевајући експериментално емпиријски и индуктивни поступак у естетици и негирајући вриједност цјелокупне „естетике одозго” као интелектуалистички засноване, појмовне, филозофске дисциплине. Његови ученици и настављачи (Милер-Фрејнфелс, Мојман, Липс и др.) извршили су бројна испитивања да би експериментално утврдили неке правилности естетског свиђања. Вриједности те естетике као и других социјално-емпиријских и позитивистичко-историјских покушаја (међу којима је најзначајнија естетика Х. Тејна) радикално се успротивио Бенедето Кроче, дефинишући естетику као „науку о изразу” односно „општу лингвистику” и идентификујући интуитивну спознају с умјетношћу.
Естетика као традиционално грана филозофије, сада припада цјелини коју чине филозофија, психологија и социологија умјетности. Као комплекс поменутог, естетика није више ограничена само на дефинисање лијепог у умјетности, него такође покушај да се одреде извори наклоности према умјетности и односи умјетности према другим подручјима културе (науци и технологији, медијима, привреди, моралу, филозофији и религији).
Заједно са етиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вриједности.
Као независна филозофска дисциплина естетика се издвојила у 18. вијеку. Код Имануела Канта, естетика значи „науку која посматра услове чулне перцепције“.
У филозофији, естетика се дефинише као студија лијепог и укуса. Међутим, прецизније дефинисање њеног субјекта није уопште лако. Умјесто тога, може се рећи да је њено самодефинисање највиши задатак модерне естетике. У естетици се налазимо на једној занимљивој територији и пред једним узнемирујућим искуством. Естетика је царство лијепог, ружног, узвишеног и елегантног; али такође и царство укуса, критике и лијепих умјетности. Вјерује се да у овим феноменима оперишу заједнички принципи као и да су они покретачи заједничких интересовања. У случају да је ова импресија погрешна, онда се морају одбацити идеје као што су лијепо и укус, пошто тада једино имају периферни филозофски интерес. Ипак, уколико је ова импресија исправна и филозофија је у стању да је потврди, онда је могуће поставити основе филозофије естетике.