Вук Стефановић Караџић
српски лингвиста и филолог / From Wikipedia, the free encyclopedia
Вук Стефановић Караџић (Тршић, код Лознице, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3]
Вук Стефановић Караџић | |
---|---|
Датум рођења | (1787-11-06)6. новембар 1787. |
Место рођења | Тршић, код Лознице, Османско царство |
Датум смрти | 7. фебруар 1864.(1864-02-07) (76 год.) |
Место смрти | Беч, Аустријско царство |
Поље | лингвистика, филологија, славистика |
Познат по | реформа српског језика реформа ћирилице сакупљање народних умотворина превод Новог завета |
Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852.
За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Стекао је и неколико почасних доктората.[4] Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба.