Борба за инвеституру
From Wikipedia, the free encyclopedia
Борба за инвеституру је најзначајнији конфликт између секуларне и црквене власти у средњовековној Европи.[1] Почео је у 11. веку као спор између цара Светог римског царства и папе Гргура VII око тога ко контролише постављање (инвеститура) виших свештеника (бискупа). Тај спор доводи до готово 50 година грађанског рата у Немачкој у коме побеђују велике војводе и опати, а Немачко царство се распада и не опоравља се до уједињења Немачке у 19. веку.
Почела је као борба за власт између папе Гргура VII и Хенрија IV (тада краља, касније цара Светог римског царства) 1076. године.[2] Сукоб је окончан 1122. године, када су се папа Калист II и цар Хенри V договорили око Вормског конкордата. Споразум је захтевао да бискупи дају заклетву на верност секуларном монарху, који је имао власт „копљем“, али је избор препустио цркви. To je pотврђивало право цркве да епископима даје свету власт, коју симболизују прстен и жезал. У Немачкој (али не у Италији и Бургундији) цар је такође задржао право да председава изборима игумана и епископа од стране црквених власти и да суди у споровима. Цареви Светог римског царства одрекли су се права да бирају папу.