Биће
From Wikipedia, the free encyclopedia
Биће (грч. τὸ ὄν, лат. ens, стсл. , нем. sein, енгл. being) је филозофски појам који означава оно што јесте[1]. Све стварно и ништа нестварно спада у домен бића.[2] Појам бића понекад означава и индивидуално постојање (нпр. живо биће, људско биће, итд.)[3]. Промишљање бића има средишње место у западној филозофији од Парменида до Хајдегера. Наука о бићу се назива онтологија.
Битак (грч. to einai, лат. esse – „бити“) је најапстрактнији филозофски појам који не означава никакво појединачно или одређено биће, већ присуство бића у целини.[4] Битак је унутрашњи принцип бића, оно по чему јесте све што јесте.[3] Битак је извор односно темељ бића.
Битак је супстантивирани инфинитив глагола „бити”, средишњи појам филозофије. За разлику од бића, битак у онтологији не означава више никакво биће или одређено нешто, а још мање тек бит нечега, него напросто присуство бића у целини, ништа друго него да биће уопште „јесте”, а не да није као што каже Парменид: „Јесте наиме битак, а небитак није”. Биће дакле може бити биће само по томе што јесте, што битак пребива у њему, подарује му његову сврховитост и чини га видљивим. Насупрот бићу, међутим, које увек мора бити ово или оно итд. у бескрај, укратко ма шта, али је као биће увек одређено и посредовано, ограничено и садржајно „нешто”, битак је напросто неограничен, неодређен и „бесадржајан”, и као лишеност свакога одређења он „је” заправо Ништа.[3]
Строго узевши, о битку се стога не само не може рећи шта он јесте, него ни да уопште „јесте”, јер то би према уобичајеним правилима логике нужно значило да он истовремено није да није, тј. да у односу на Ништа не би био обухватан а тиме би већ спао на то да буде нешто што није … све друго, и тако био сведен на биће. Ако, дакле, битак бивствује тако да истовремено „ништи” као Ништа, онда је свака логичка дефиниција битка немогућа, и то зато што је а) свако суђење упућено на претходно разумевање копуле „јесте” односно „није”, б) није могућа ни дефиниција родних појмова према правилу: definitio fit per genus proximum et differentiam specificam, јер ови немају даље вишега рода, а камоли тек нечега таквог што је в) више од свакога рода будући да је сама природа (fysis, како Грци називаху битак)!? Сваки се логички суд, наиме, служи копулом „јесте”, како би тим „предикативним” битком означио неко јединство С(убјекта) и П(редиката).[3]
Дефиниција ипак претпоставља виши родни појам, у овом случају да је то „јесте” већ некако познато. Тако настаје својеврстан „онто-логички круг”: дефинисати се може само помоћу тога „јесте”, које управо тек треба да буду дефинисано.[3] Али како то да се њиме непрестано уистину дефинише све и сва, кад оно само остаје недефинисано и очито лежи изван досега свег дефинисања, дакле и логике уопште? Штавише, како то онда у свакидашњем животу ипак сви некако разумеју тај најопћенитији, неодредљив, логички недохватљив појам, схватају шта значи „бити”, иако никада нису ни чули за логику, а још мање за онтологију?
Да би се судило, мора се свагда казати „јесте”, мора се дакле претходно већ некако разумети битак.[3] Ово разумевање тек омогућује сваку синтезу С(убјекта) и П(редиката) у суђењу и тако упућује на једно пред-онто-логичко искуство битка што претходи свакој логици и погађа бит човека као раскривање бића из битка у историјски свет, што Маркс назива „праксом”.[3] На тај начин и онтологички круг добива своје разрешење: највиша опћенитост битка није више роднообухватног него аналогног карактера (analogia entis), и као Логос (Хераклит) сам преступа сваку бићевност бића што јест и видокруг говора логике о њему, управо зато што као раз-лог не може више бити образложена, јер утемељује сваку онто-логику.
Одатле Хегел може рећи да је „чисти битак и чисто Ништа једно те исто”[5], а Хајдегер на томе гради једну од фундаменталних дистинкција свога мишљења – онтолошку диференцију битка и бића, коју је метафизика „заборавила”, што изискује да се изнова пита о битку.
Уколико се за битак сматра нека материја (Талес је сматрао воду), то је материјализам, а ако се сматра нешто нематеријално (Платон је за битак сматрао идеје), то је идеализам. Уколико се сматра да је битак један (као што је сматрао Парменид) – онда је то монизам, а уколико се сматра да их има више (како су то сматрали питагорејци) – онда је то плурализам. Уколико се сматра да битак проистиче из божанства – то је теизам (ако божанстава има више то је политеизам, а ако је божанство само једно – монотеизам); уколико се сматра да је целокупна природа идентична са божанством – то је пантеизам.