Астеци
From Wikipedia, the free encyclopedia
Астеци су били мезоамеричка култура која је цвјетала у данашњем средишњем Мексику у посткласичном добу од 1300. до 1521. године. Међу Астеке убрајале су се различите етничке групе средишњег Мексика — нарочито оне групе које су говориле наватл језик и које су доминирале великим дијеловима Мезоамерике од 14. до 16. вијека. Астечка култура била је организована у градове-државе (алтепетл), од којих су се неки удруживали да би образовали савезе, политичке конфедерације или царства. Астечко царство је било конфедерација три града-државе основано 1427: Теночтитлан, град-држава Мешика, Тескоко и Тлакопан, који је раније био дио царства Тепанека, чији је доминантни град-држава био Аскапоцалко. Иако је израз Астреци често уско ограничен на Мешике из Теночтитлана, такође се користи и за науа политије или народе средишњег Мексика у прехиспанкој ери,[1] као и шпанско колонијално доба (1521—1821).[2] Дефиниција Астекаа дуго је била тема научних дискурса од када је њемачки научник Александар фон Хумболт установио њихову уобичајену употребу почетком 19. вијека.[3]
Већина етничких група средишњег Мексика у посткласичном добу дијелила је основне културне особине Мезоамерике и за многе од особина које карактеришу културу Астека не може се рећи да су искључиво астечке. Из истог разлога, појам „астечке цивилизације” најбоље се разумије као посебан хоризонт опште мезоамеричке цивилизације.[4] Култура средишњег Мексика укључује култивизацију кукуруза, друштвену подјелу између племства (пипилтин) и обичних људи (масеуалтин), пантеон (са Тескатлипоком, Тлалоком и Кецалкоатлом) и календарски систем шиупоуали од 365 дана, у који је уметнут циклус тоналпоуали од 260 дана. Особен за Мешике у Теночтитлану био је бог заштитник Уицилопочтли, пирамиде близнакиња и керамички стилови познати као Астек I—IV.[5]
Од 13. вијека, Мексичка долина била је срце густо насељеног подручја и успона градова-држава. Мешике су касно стигле у Мексичку долину и основали су град-државу Теночтитлан на неперспективним острвцима у језеру Тескоко, а касније су постали доминантна сила Астечког тројног савеза или Астечког царства. Царство је своју политичку хегемонију проширило далеко изван Мексичке долине, освајајући друге градове-државе широм Мезоамерике у касном посткласичном добу. Настало је 1427. као савез између градова-државе Теночтитлан, Тескоко и Тлакопан; удружили су се како би поразили Аскапоцалко, град-државу Тепанека, која је доминирала Мексичком долином. Убрзо су Тескоко и Тлакопан постали млађи партнери у савезу, а Теночтитлан је постао доминантна сила. Царство је проширио свој домет комбинацијом трговине и војних освајања. Оно никада није било право територијално царство које је контролисало територију великим војним гарнизонима у освојеним покрајинама, него је доминирало својим клијентским градовима-државама првенствено постављањем пријатељских владара на освојеним територијама, изградњом брачних савеза између владајућих династија и наметањем империјалне идеологије својим клијентским градовима-државама.[6] Клијентски градови-државе плаћали су порезе, а не данак,[7] астечком цару (тлатоани) кроз економску стратегију која је ограничавала комуникацију и трговину између спољних политија, чинећи их зависним од империјалног средишта за набавку луксузних добара.[8] Политички утицај царства досезао је далеко на југ Мезоамерике освајајући политије све до Чијапаса и Гватемале и обухватајући Мезоамерику од Тихог од Атлантског океана.
Царство је достигло свој врхунац 1519, непосредно прије доласка мале групе шпанских конкистадора предвођених Ернаном Кортесом. Кортес је био савезник градова-држава супротстављених Мешикама, нарочито са Тлашкалом, као и са другим средишњим мексичким политијама, укључујући Тескоко, његовог бившег савезника у Тројном савезу. Након пада Теночтитлана 13. августа 1521. и заробљавањем цара Куаутемока, Шпанци су основали град Мексико на рушевинама Теночтитлана. Одатле су наставили са освајањем и укључивањем мезоамеричких народа у Шпанску империју. Са уништењем надградње Астечког царства 1521, Шпанци су користили градове-државе на којима је изграђено Астечко царство, да владају старосједелачким народима преко својим мјесних племића. Ти племићи су се заклели на вјерност шпанској круни и прешли, барем номинално, у хришћанство, а заузврат их је шпанска круна признала као племиће. Племићи су дјеловали као посредници у преносу пореза и мобилизацији радне снаге за своје нове господаре, олакшавајући успостављање шпанске колонијалне власти.[9]
Астечка култура и историја су првенствено познати кроз археолошке доказе пронађене у ископавањима као што је Велики храм у Мексику; из старосједелачких списа; из исказа очевидаца шпанских конквистадора као што су Кортес и Бернал Дијаз дел Кастиљо; а нарочито из описа астечке културе и историје из 16. и 17. вијека које су написали шпански свештеници и писмени Астеци на шпанском или наватл језику, као што је чувани илустровани, двојезични (шпански и наватл), дванаестотомни Флорентински кодекс који је написао фрањевачки фратар Бернардино де Саагун, у сарадњи са старосједеоцима. Важно за познавање наватла након освајања била је обука старосједелачких писара да пишу алфабетске текстове на наватлу, углавном за мјесних сврхе под шпанском колонијалном влашћу. На свом врхунцу, култура Астека је имала богате и сложене филозофске, митолошке и религијске традиције, као и постизање изузетних архитектонских и умјетничких достигнућа.