Александар Суворов
руски војни командант / From Wikipedia, the free encyclopedia
Александар Васиљевич Суворов (рус. ; Москва, 12. новембар/24. новембар 1729 — Санкт Петербург, 6. мај/18. мај 1800) — гроф Суворов од Рамника (рус. ), кнез италијански, (рус. ) гроф од Светог римског царства, велики војвода Сардиније, генерал-фелдмаршал војске Аустрије и генерал-фелдмаршал војске Сардиније, генералисимус руске војске, један је од најзначајних војсковођа 18. века.[1] Важи за једног од најспособнијих и најзначајних генерала икада.
Александар Суворов | |
---|---|
Датум рођења | (1729-11-24)24. новембар 1729. |
Место рођења | Москва, Руска Империја |
Датум смрти | 18. мај 1800.(1800-05-18) (70 год.) |
Место смрти | Санкт Петербург, Руска Империја |
Суворов се сматра за једног oд неколицине генерала у историји који никада нису изгубили битку (63—0). Чувен је по свом војном приручнику „Наука побеђивања“,[2] и остао је запамћен по многим изрекама као што су: „Што теже на обуци, то лакше у борби“ (рус. ), „Што више удобности, то мање храбрости“, (рус. ), „Дисциплина је мајка победе“ (рус. ).
Учио је војнике да нападају без устезања и одлучно: „Нападајте хладним челиком! Гурајте из све снаге бајонетом!“ Био је присан са својим људима. Обичне војнике је ословљавао са „брате“, а резултате свог детаљног и пажљивог планирања је представљао као ствар инспирације.[3]
Када му је било 12 година уписан је у телесни гардијски Семјновски пук где је као и сви његови вршњаци добио одсуство до 17. године. Од 1. јануара 1746. године уписан је као каплар при трећој чети Семјновског пука. Од првог дана је систематски радио на челичењу чврсте воље, и у то време, свог слабог здравља. Произведен је за подофицира 1749. године, а затим за сержанта (наредника). У улози дипломатског курира, због знања језика, ишао је повремено у Варшаву и Берлин. 15. априла 1754. године био је постављен за официра у Ингерманском пуку. За време седмогодишњег рата 1756. године Суворов је у Пруску довео 17 новоформираних батаљона, а затим је постављен за командата Мемела. Постао је пуковник 1759. године, и командант Казанског пешачког пука. 1760. године у саставу лаког партизанског одреда Чернишева узео је учешћа у гоњењу ка Берлину са српским пуковником Петром Текелијом кога је хвалио, говорећи да ће "Текелија, са својим хусарима Србима, свуда прогурати".
Одређен је за лаки корпус генерала Берга 1761. године, где је примио команду над Тверским драгунским пуком. У боју код Најгартена је рањен пушчаним зрном. 1768. унапређен је у бригадног генерала и са својим пуком одлази у Смоленск где ће га затећи Први пољски конфедеративни рат, који ће 1772. довести до прве поделе Пољске. Године 1770. произведен је за генерал-мајора и командатна Љублинског рејона. 1772. град Краков се предаје Суворову. 1773 - 74. поведен је рат са Турцима где је Суворов одређен у армију Румјанцева. Суворовљеве трупе су се бориле изванредно, нанеле Турској војсци велике губитке, а сам Суворов је, иако рањен, све време лично руководио у биткама. Царица Катарина друга га је за овакву јединствену службу одликовала орденом Светог Ђорђа.[4]
Победио је у многим биткама у руско-турским ратовима, највише се прославио освајањем Измаила 1790. Учествовао је у гушењу устанка Пугачова 1774, угушио је устанак Кошћушка 1794. у Пољској. На челу удружене руско-аустријске војске 1799. потиснуо је Французе из северне Италије. Прославио се походом у Швајцарску преко Сент Готарда 1799.[5] Титулу грофа добио је због победе у бици код Рамника 1789. године.