Латинска црква
From Wikipedia, the free encyclopedia
Латинска црква (лат. ), позната и као Римокатоличка црква (лат. ) или Западна црква (лат. )[lower-alpha 1] је највећа помесна sui iuris црква Католичке цркве која користи латински литургијски обред. То је једна од 24 такве помесне цркве, док 23 друге чине Источне католичке цркве. На челу јој је римски бискуп, папа — који се традиционално назива и патријархом Запада — са својом катедром у архибазилици Светог Јована Латеранског у Риму у Италији. Латинска црква води своју историју до најранијих дана хришћанства преко Свете столице коју су према католичкој традицији основали апостоли Петар и Павле.
Католичка црква учи да су њени бискупи наследници Исусових апостола, а да је папа наследник Светог Петра коме је Исус Христос доделио примат.[1] Од Исусових дванаест апостола, четворица су повезана са апостолским столицама Западне цркве: Петар, који је основао епископску столицу у Риму (заједно са Павлом) и Сиракузи; Павла, који је основао Римску (заједно са Петром) и Малтешку; Варнава, који је основао Миланску; и Јаков, син Зеведејев, који је основао епископско седиште у Сантијаго де Компостели. Суштински разликујући теолошки нагласци, литургијске традиције, одлике и идентитети латинског католичанства, с друге стране, могу се пратити од латинских црквених отаца, а највише од латинских учитеља (доктора) цркве од 2. до 7. века, укључујући и раноафричку цркву.
Латинска црква је била у пуној заједници са Православном црквом све до источно-западног раскола Рима и Цариграда 1054. године, након чега су њени чланови постали познати као Латини за разлику од источних хришћана. Након исламских освајања, крсташки ратови покренути су од 1095. до 1291. године како би се хришћани и њихова имања у Светој земљи бранили од прогона. Латинска патријаршија у Јерусалиму основана је 1099. године и задржала се до данас. Друге латинске дијецезе, попут надбискупије Картагине, где се развио већи део тринитарне теологије и црквеног латинског језика, биле су поражене и преображене у титуларне столице.
Латинска црква је слала католичке мисије у Латинску Америку у раном модерном периоду, а у подсахарској Африци и источној Азији из касног модерног периода. Протестантска реформација у 16. веку резултирала је одвајањем протестантизма, што је резултирало одвајањем од Латинске цркве, укључујући и мање групе независних католичких деноминација из 19. века.