Културно-историјска археологија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Културно-историјска археологија је археолошка теорија која наглашава дефинисање историјских друштава у различите етничке и културне групе према њиховој материјалној култури.
Идеја се развија од 19. века када је идеја културне еволуције почела да има све мање присталица. Касније је и сама превазиђена половином 20. века када ју је заменила процесна археологија. Културно-историјска археологија је у многим случајевима била под утицајем националистичке политичке агенде, јер се користила да докаже директну културну и/или етничкку везу са праисторијским и античким народима.
Идеја се развила Немачкој код археолога под утицајем Рудолфа Вирхова, а идеју ће касније популаризовати Густаф Косина. Културно-историјску идеју ће крајем 1920-их у Британску археологију увести Гордон Чајлд. Ова два археолога су уједно и најпознатији представници ове парадигме. У Великој Британији и САД, култура-историја археологија 1960-их година бива замењена процесном археологијом, али је ова парадигма и данас присутна у многим државама.