Жигмунд Луксембуршки
From Wikipedia, the free encyclopedia
Жигмунд (Зигмунд, Сигисмунд) Луксембуршки ( , чеш. , мађ. , лат. ; 1368—1437) је био краљ Угарске (1387—1437), цар Светог римског царства (1433—1437), маркгроф Бранденбурга (1378—1388. и 1411—1415), краљ Римљана[lower-alpha 2] (1410—1433) и краљ Чешке (носио је титулу од 1419, дефакто од 1436)[lower-alpha 3] из породице Луксембурга. Био је син Карла IV Луксембуршког (1346—1378) и Елизабете Померанијске, а био је ожењен Маријом Анжујском, ћерком и наследницом угарског краља Лајоша I Великог (1342—1382).
Жигмунд Луксембуршки | |
---|---|
Датум рођења | (1368-02-15)15. фебруар 1368. |
Место рођења | Нирнберг, Свето римско царство |
Датум смрти | 9. децембар 1437.(1437-12-09) (69 год.) |
Место смрти | Знојмо, Краљевина Бохемија |
Гроб | Велики Варадин |
Супружник | Марија Угарска, Барбара Цељска |
Потомство | Елизабета Луксембуршка |
Родитељи | Карло IV Луксембуршки Елизабета Померанијска |
Династија | Луксембурзи |
Краљ Угарске | |
Период | 1387—1437. |
Претходник | Марија |
Наследник | Албрехт |
Краљ Римљана | |
Период | 1411—1437. |
Претходник | Рупрехт |
Наследник | Албрехт II |
Краљ Бохемије | |
Период | 1419[lower-alpha 1]—1437. |
Претходник | Вацлав IV |
Наследник | Албрехт |
Цар Светог римског царства | |
Период | 1433—1437. |
Претходник | Карло IV |
Наследник | Фридрих III |
Био је изузетно активан владар, плаховитих потеза, смелих планова и брзих одлука, али више витез-авантуриста него државник широких погледа.[1][2][3][4] Његова основна грешка је што ниједан од многих започетих подухвата није извео до краја, задовољавајући се половичним решењима. Стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају нема сумње, он је расипао снагу своје државе на послове споредне важности и стално улетао у нове сукобе, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за главно дело које му је предстојало, а то је била одбрана Угарске и Европе од све јачих Турака Османлија.[1][3][4] Кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није у потпуности посветио њеном сузбијању, а и турска снага је толико порасла да се више није могла ослабити наивним витешким потезима и повременим експедицијама.[4]
На почетку своје владавине сукобио се са Анжујцима из Напуљске краљевине који су му оспоравали право на титулу краља Угарске истакавши сина Карла II Драчког Ладислава Напуљског као свог кандидата. У склопу тих борби је планирао рат против кнеза Лазара (1371—1389) и краља Твртка (бан 1353—1377, краљ Срба и Босне 1377—1391) који су подржавали Ладислава, али је од тога одустао посредовањем Лазаревог зета мачванског бана Николе Горјанског Млађег.[4] После Косовског боја Жигмунд је напао кнежевину Србију, али су га њени вазални односи са Османским царством спречили у освајању њених области. Крајем 14. века организовао је крсташки поход против Османлија са циљем њиховог протеривања са Балканског полуострва, али се поход окончао катастрофалним поразом Никопоља 1396. године у коме је једну од пресудних улога на османлијској страни одиграо кнез Стефан Лазаревић са својим оклопницима. После битке код Ангоре 1402. године прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу разрушену Београдску тврђаву, коју је деспот обновио и проширио. Око 1406. године се оженио по други пут, изабравши за своју супругу Барбару Цељску, ћерку Хермана II Цељског. Споразумом у Тати 1426. прихватио је да српског деспота Стефана наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић.
Водио је ратове против краљевине Босне и хрватских великаша, али није успео да трајно покори Босну, чији су великаши и краљеви признавали његову власт само док је у њој била присутна угарска војска.[3] Покушао је да сломи отпор Јагелонаца у Пољској сарађујући са тевтонским витезовима, али је због притиска племства изостао из битке код Гринвалда 1410. године. Током његове владавине Јан Хус се побунио против немачког племства и католичке цркве, због чега је Жигмунд у сарадњи са папом сазвао сабор у Констанци (1414—1418). На сабору је одлучено да се Хус спали на ломачи, што је урађено у јулу 1415. године, што је покренуло тзв. хуситске ратове. Основао је витешки ред Змаја у који су ушли највиђенији владари његовог доба.
Током његове владавине у Угарској увелико се одвија процес новог јачања и организовања крупних феудалаца. Томе је посебно ишло на руку одсуство краља Жигмунда, који је за време своје полувековне владавине одсуствовао из земље скоро 22 године. У Хрватској се нагло уздиже породица Франкопана, чији родоначелник Никола, као бан Хрватске и Далмције, добија од Жигмунда 1426. године ове области у залог до Цетине и Поуња, заједно са свим краљевским Власима. Од 1434. године, када су овој породици прикључене и области Иваниша Нелипчића, Франкопани су, уз Крбавске Курјаковиће, убедљиво најмоћнија племићка породица у Хрватској.[5]
Није имао мушких потомака и његовом смрћу се гаси династија Луксембурговаца, а на престолима Угарске и Чешке наслеђује га његова једина ћерка Елизабета односно њен супруг Алберт Хабзбуршки.