Други рат за Нагорно-Карабах
оружани конфликт у регији Нагорно-Карабах / From Wikipedia, the free encyclopedia
Други рат за Нагорно-Карабах (познат такође као Азербејџанско-турска агресија у Јерменији, односно Рат у Нагорно-Карабаху 2020. године, Операција за спровођење мира у Јерменији и Контраофанзивна операција у Азербејџану) био је 44-дневни оружани сукоб између Азербејџана с једне и Нагорнокарабашке Републике (Републике Арцаха) и Јерменије с друге стране.[20] Борбе су се водиле за територију Нагорно-Карабах која је међународно призната као део Азербејџана, док фактичку власт има Нагорнокарабашка Република, непризната држава у којој Јермени чине већину од око 99%.
Други рат за Нагорно-Карабах | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Нагорнокарабашког сукоба и Руско-турског посредничког сукоба | |||||||
Ситуација на терену пре успостављеног договора о прекиду ватре (9. новембар) Територије које је заузео Азербејџан током сукоба
| |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Азербејџан Добављач оружја: | |||||||
Команданти и вође | |||||||
Арајик Арутјуњан (председник Нагорнокарабашке Републике, врховни војни командант) Никол Пашињан (премијер Јерменије, врховни војни командант) Давид Тонојан (министар одбране Јерменије) Џалал Арутјуњан (министар одбране Нагорнокарабашке Републике) Оник Гаспарјан (начелник Генералштаба Војске Јерменије) Тиран Хачатрјан Артур Саркисјан † |
Илхам Алијев (председник Азербејџана, врховни војни командант) Закир Хасанов (министар одбране Азербејџана) Наџмадин Садигов (начелник Генералштаба Војске Азербејџана) Маис Бархударов Хикмат Мирзајев Хикмат Хасанов Елчин Гулијев | ||||||
Јачина | |||||||
непознато |
непознато
| ||||||
Жртве и губици | |||||||
Према НКР-у и Јерменији:
Према Азербејџану:
Техника:
|
Према Азербејџану: Према СОХР-у:
Према НКР-у и Јерменији:
Техника:
| ||||||
88 јерменских[15] и 100 азербејџанских[16] погинулих цивила 165 јерменских[17] и 416 азербејџанских[16] повређених цивила 100.000 расељених Јермена[18] и 40.000 расељених Азера[19] |
Сукоби су започели ујутро 27. септембра дуж линије контакта Нагорно-Карабаха, након што је започета азербејџанска офанзива.[21] Јерменија и Нагорнокарабашкa Република увеле су ванредно стање и потпуну мобилизацију, док је Азербејџан увео ратно стање и полицијски час као и делимичну мобилизацију становништва.[22][23][24] Турска је током трајања рата војно потпомагала Азербејџан.[25]
Рат је карактерисала употреба беспилотних летелица и далекометне тешке артиљерије која је спроводила ракетне ударе с обе стране. Сукобљене стране су се такође служиле пропагандом на државном нивоу као и употребом друштвених мрежа у сврси тзв. информационог рата. Сматра се да је широко заступљена употреба дронова с азербејџанске стране била кључна у одређивању крајњег исхода сукоба.[26]
Након заузимања Шуше, другог по величини града у Нагорно-Карабаху, потписан је споразум о прекиду ватре између зараћених страна и Русије, која је била посредник у преговорима. Након потписивања споразума, од 10. новембра 2020. године, сва ратна дејства су окончана на простору Нагорно-Карабаха. Према споразуму, зараћене стране су задржале под контролом области које су држале у време прекида ватре, док је Јерменија била у обавези да врати Азербејџану околне територије које је држала под окупацијом од 1994. године. Осим тога, Азербејџан је такође добио саобраћајни приступ својој ексклави Нахчиван. У Карабаху, дуж контакт-линије и дуж коридора који повезују Јерменију и Карабах, распоређено је приближно две хиљаде руских мировних снага.