Алкалоид
From Wikipedia, the free encyclopedia
Алкалоиди су класа природних органских једињења која углавном садрже базни азотни атом.[2]Ова група такође укључује нека сродна једињења са неутралним[3] и чак благо киселим својствима.[4] Нека синтетичка једињења сличне структуре могу се такође назвати алкалоиди.[5] Поред угљеника, водоника и азота, алкалоиди могу да садрже и кисеоник, сумпор и, ређе, друге елементе, као што су хлор, бром и фосфор.[6]
Они су производи биљака који имају специфично дејство на организам људи и животиња и углавном су отровни. Назив указује да се ради о једињењима базне природе (апарски = база, поташа и грчког = сличан). До сада је откривено око 5000 разних алкалоида, а многима од њих, око 3500, је одређена и хемијска структура.[7][8] Цветнице садрже највише алкалоида, папрати мале количине, док их алге и маховине уопште не садрже. У животињским ћелијама алкалоидима су сродни адреналин, хистамин тирамин. Називе алкалоиди најчешће добијају по имену или врсти биљке у којима се налазе. Сваки алкалоид има систематски назив са суфиксом –ин или –инум (морфин, морфинум).[9]
Назив алкалоиди је 1819. године увео апотекар Мајснер који је открио и алкалоид вератрин. Први изоловани чисти алкалоид био је морфин. Изоловао га је немачки апотекар Зертирнер 1804. Десетак година после тога, 1817, Робике открива наркотин, а само годину дана касније Пелетје и Кавенту проналазе стрихнин.[10][11]
Алкалоиде производи велика разноликост организама, укључујући бактерије, гљивице, биљке и животиње.[12] Они се могу пречистити из сирових екстраката тих организама киселинско-базном екстракцијом или екстракцијом растварачем чему следи силико-гелна колонска хроматографија.[13] Алкалоиди имају широк спектар фармаколошких активности укључујући антималаријске (нпр. кинин), антиастматске (нпр. ефедрин), антиканцерогене (нпр. хомохарингтонин),[14] холиномиметске (нпр. галантамин),[15] вазодилатативне (нпр. винкамин), антиаритмичке (нпр. хинидин), аналгетске (нпр. морфин),[16] антибактеријске (нпр. хелеритрин),[17] и антихипергликемијске активности (нпр. пиперин).[18] Многи су нашли примену у традиционалној или модерној медицини или као полазиште за откривање лекова. Остали алкалоиди поседују психотропне (нпр. псилоцин) и стимулансне активности (нпр. кокаин, кофеин, никотин, теобромин),[19] и користе се у ентеогеним ритуалима или као рекреационе дроге. Алкалоиди могу такође бити токсични (нпр. атропин, тубокурарин).[20] Иако алкалоиди делују на разноврсним метаболичким система код људи и других животиња, они готово једнолично изазивају горак укус.[21]