Консекрација
From Wikipedia, the free encyclopedia
(гл. именица од од гл. , осветити, прогласити светим) је у римском праву био правно важећи и трајни пренос предмета или личности из правне области у правну област , што је за последицу имало њихову класификацију у категорију (отуда је првобитно називан само ); за предмет је то значило његово изузимање из световне употребе, а за лице свашта (од његовог проклињања до деификације).
По својој природи специфичан (специфичан, јер, према римском схватању, „аутогена“ сакралност није својствена ни храму, ни култној слици, ни олтару, ни култном прибору), овај правни чин извршавали су магистрати неретко и у друштву понтификâ.
Садржајно разликовање консекрације (лат. ) и дедикације (лат. ) покаткад се приписује периоду републике, а од времена позне републике оба појма се употребљавају као синоними.