Тунгџи (династија Ћинг)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Тунгџи из династије Ћинг (кин: Tongzhi (光绪); око 1861[2]/27. април 1856, Ђингши - 12. јануар 1875, Ђингши) био је кинески цар у периоду 1861—1875. године.
Овом чланку је потребна лектура текста. То подразумева исправку граматичких, правописних и интерпункцијских грешака или тона. |
Цар Тунгџи | |
---|---|
Пуно име | Аисин-гјоро Цаи-чун |
Датум рођења | (1856-04-27)27. април 1856. |
Место рођења | Ђингши, Династија Ћинг |
Датум смрти | 12. јануар 1875.(1875-01-12) (18 год.) |
Место смрти | Ђингши, Династија Ћинг |
Гроб | Источна гробница Ђинга |
Супружник | Empress Xiaozheyi, Imperial Noble Consort Shushen, Imperial Noble Consort Gongsu, Imperial Noble Consort Xianzhe, Imperial Noble Consort Dunhui |
Родитељи | Цар Сјен-фенг из династије Ћинг Циси |
Династија | Династија Ћинг |
Кинески цар | |
Период | 1861. - 1875. |
Претходник | Цар Сјен-фенг из династије Ћинг |
Наследник | Цар Гуанг-сји из династије Ћинг |
Савладар | Циси |
Током његове владавине Кина се, накратко, опоравила. Тај период познат је под именом „Тунгџијева рестаурација”.[3]
За време његове владавине Кина је била насељенија од свих европских држава. Кинези сачињаваху једну масу од 350 до 400 милиона душа, с једним језиком и једнаким обичајима. То је била једна трезвена и вредна народност, којој нема равна у вештини да створи погодне прилике, да на малом простору може живети много људи; око великих кинеских река становништво је било најгушће насељено на целом свету. Земљиште је обрађено најмарљивије што може бити, и то већином људском руком: Кина је личила на какав пространи врт. — Кинези су вешти и стрпљиви радници; њихова је индустрија много надмашавала западњачку индустрију, све док машине нису европљанима дале превагу. Исто тако у Кини је имало и много великих градова; рачуна се да их је имало 42 који пребацују преко 100 000 становника, а неки их имају и по милион. — Кина има своју добро уређену управу; мандарини, који земљом управљају, учени су људи, који су прелазили из чина у чин и тако пролазили читав низ утакмица.
Кад су се европска и кинеска цивилизација сусреле, мислило се у почетку, да ће се оне измирити и утврдити пријатељске односе.
Но изгледало је, као да има између Кинеза и европљана нека несавладљива природна одвратност. Све оно што сачињава стварну величину европске цивилизације, науке, уметности, вера итд., све то остаје за Кинезе неприступачно, затворено, или пак они све то друкчије разумеју него они. Изгледа као да они презиру и само напредовање и да се пре свега труде да сачувају обичаје својих предака. Они су с неповерењем гледали долазак европљана, као опаких и лажљивих варвара. Европљани су им се представили као трговци и као војници; и у европској култури Кинези су видели као нешто најуочљивије, најразговетније —ватрено оружје као оруђе за убијање, и опијум, којим су енглески трговци тровали кинеске пушаче.
За време Тунг-џ’а су готово све европске државе склопиле с владом уговоре, којима им је дато право, да тргују са извесним пристаништима[4].