Туба
Лимени дувачки инструмент / From Wikipedia, the free encyclopedia
Туба,[1] скраћено , је лимени дувачки инструмент, највећих димензија и најдубљег звука.[2] Уочљива је по врло широком завршном делу цеви и левку окренутом у вис. Има четири вентила, али неке варијанте имају и пет или чак шест. Четврти вентил снижава цео аликвотни низ тонова за два и по степена (чиста кварта), а комбинована употреба свих вентила постепено снижава цео аликвотни низ до петог и по степена (велика септима). Овим је омогућено добијање свих полустепена између педалног тона и другог аликвотног тона. Пошто је туба конструисана тек у првој половини 19. века, као замена за неке мање задовољавајуће инструменте дубоког регистра (као што је нпр. офиклеида, чимбасо и други), на њој је вентилни механизам примењен од почетка.[3] Сразмерно широка цев и дубок усник чине да је звук тубе пун, али заобљен, најсроднији звучању хорне или крилнице (варијанта трубе). Иако се често слаже у акорде са тромбонима, не досеже снагу и блиставост њиховог звука, али им чини додатни, масивни бас. За своју величину и звучну дубину, туба је сразмерно покретљив инструмент. Ипак, регистар и карактер њеног звука чине да је солистичка употреба тубе, па чак и само истакнутија улога у оркестру, сасвим ретка.[4]
Обим је дат према најчешће коришћеној бас-туби, која (најчешће) има педални тон 1. Туба у основи припада породици хорне, али се са неколико сродних инструмената издвојила у посебну групу. У дувачким оркестрима, користи се цео низ варијаната овог инструмента – еуфонијум, хеликон, сузафон и други, са извесним разликама у облику, али и у регистру који често залази у тенорско подручје. Основне варијанте туба су тенор-туба (већ наведени еуфонијум) обима од 1 (педални тон) до 1, затим бас-туба са педалним тоном 1, односно најчешће 1, контрабас-туба са педалним тоном 1 који је тешко добити, па се узима да је педални тон исти као код бас-тубе, али је обим мањи и иде до 1 и контрабас-туба педалног тона 2 са распоном до . Бас-туба и две контрабас-трубе се срећу под именом бомбардон и граде се у две регистарске варијанте и .
Немачки композитор Рихард Вагнер () је у циљу комплетирања породице тубе био иницијатор градње тзв. Вагнерових туба са педалним тоновима 1 (као код еуфонијума) и 1 (као код бас-туба), које су по облику сличније хорнама, чак су и са истим усником, али имају четири вентила и другачији звук. Вагнер је ове тубе конструисао зато што су му били потребни инструменти за тетралогију Прстен Нибелунга чији би најдубљи тонови досезали најдоњу границу опсега тубе али би задржали боју тона рога.[5] Иако су осим самог Вагнера, и други користили ове тубе (Антон Брукнер () у VII и IX симфонији, Рихард Штраус () у Електри), оне су нестале из оркестарске праксе и не производе се више. Нотација је била разнолика, јер је и сам Вагнер мењао начин нотирања (у почетку је писао као за алт-хорну и хорну , а касније за исте инструменте писао је , односно тенор-туба је звучала велику сексту ниже, и , односно, бас-туба је звучала велику нону ниже). Код Брукнера и Штрауса, иста тенор-туба звучи велику нону ниже од записаног, а бас-туба велику дуодециму ниже (октава+квинта).