Спартаков устанак
велики устанак робова у против Римске републике / From Wikipedia, the free encyclopedia
Спартаков устанак, Гладијаторски устанак или Трећи устанак робова био је устанак робова који се десио између 74. и 71. године п. н. е. и последњи у низу неуспелих и међусобно неповезаних устанака које су дизали робови против Римске републике, познат под заједничким именом Устанци робова. Спартаков устанак је био једини устанак који је директно претио Италији и који је забринуо Римљане зато што су устаници у почетку имали доста успеха у борбама с римском војском. Устанак је на крају угушен захваљујући успесима, Марка Лицинија Краса, али су се последице овог устанка осећале у римској политици.
Спартаков устанак Трећи устанак робова | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Део Устанака робова у старом Риму | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Војска побуњених робова | Римска република | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Спартак, Крикс † и Еномај † |
Гај Клаудије Глабер † , Публије Вариније † , Гнеј Корнелије Лентул Клодијан, Луције Гелије Публикола, Гај Касије Лонгин Вар † , Марко Лициније Крас, Гнеј Помпеј Велики и Марко Теренције Варон Лукул | ||||||
Јачина | |||||||
120.000 одбеглих робова и гладијатора; добар део били су неборци | 3.000 припадника милиције и 8 римских легија (40—50.000 ратника) + 12 000 војника чија је организација непозната | ||||||
Жртве и губици | |||||||
готово сви су изгинули или су распети | непознати али веома велики (50, 1.000 или 4.000 побијено децимацијом) |
Између 74. и 71. године п. н. е., група одбеглих робова — првобитно група од неких 70 одбеглих гладијатора која је ускоро прерасла у групу од више од 120.000 људи, жена и деце — лутала је Италијом и пљачкала и пустошила све пред собом. Група је имала неколико вођа, међу којима је био и гладијатор Спартак. За борбу способни мушкарци ове групе, били су невероватно ефектна војска која је низала успех за успехом у сукобима са римском војском. Плутарх је описао њихове акције као покушај римских робова да побегну од својих господара кроз Цисалпску Галију, док су Апијан и Флор окарактерисали устанак као грађански рат у коме су робови имали за крајњи циљ да заузму и сам Рим.[1]
Римски сенат је био узнемирен вестима о непрестаним војним успесима ове групе, као и о њиховим нападима на римске градове и села, што га је навело на одлуку да пошаље осам легија под строгим али ефикасним вођством Марка Лицинија Краса. Рат се завршио 71. године п. н. е. након дугих и огорчених борби када су робови, повлачећи се пред Красовим легијама, схватили да су легије Помпеја и Марка Теренција Варона Лукула кренуле да им зађу с леђа и да им поставе замку, те су се бацили у последњи и одлучујући напад на Красове легије, и том приликом претрпели су потпун пораз и били сасвим уништени.
Спартаков устанак је оставио извесног трага, углавном због ефекта који је имао на успон двојице војсковођа, Помпеја и Краса. Њих двојица су искористили успех у гушењу овог устанка како би утврдили своје политичке каријере. Након успеха у рату против Спартака, Помпеј и Крас су изабрани за конзуле за 70. годину п. н. е.