Седећи Бик
From Wikipedia, the free encyclopedia
Седећи Бик или Бик који Седи — Татанка Јотанка (енгл. ,[1] лакота. ; око 1831 — 15. децембар 1890)[2] био је поглавица Лакота, под чијим су се вођством они ујединили у својој борби за опстанак на северноамеричким Великим равницама.[3][4]У историју и легенду је ушао својом херојском борбом против освајача јер након открића злата на Црним брежуљцима у Јужној Дакоти 1874, повећавају се сукоби између Лакота и америчке власти.
Седећи Бик (Tȟatȟáŋka Íyotake) | |
---|---|
Име по рођењу | Húŋkešni ("Спори") или као Јазавац Који Скаче |
Датум рођења | 1831. |
Место рођења | Гранд Ривер |
Датум смрти | 15. децембар 1890.(1890-12-15) (58/59 год.) |
Место смрти | Гранд Ривер |
Родитељи |
|
Потпис | |
Противио се пресељењу свог народа у резервате.[5] Предводио је 3.500 ратника из разних племена до победе у бици код Литл Бигхорна 25. јуна 1876. године. У тој бици је погинуо амерички генерал Кастер. Седећи Бик је стекао ратничку славу у борбама са Кроу Индијанцима, а затим се доказао и пружајући оружани отпор продирању белаца на територију Велике низије шездесетих и седамдесетих година 19. века. Његово супротстављање присилном исељењу племена Лакота било је повод за Кастеров злосрећни поход против Лакота. Међутим, иако је победио Кастерову војску, Седећи Бик је, због глади, морао да побегне у Канаду. Живот Индијанаца је зависио од бизона, а количина бизона се, пред сталним надирањем белаца, значајно проредила. У мају 1877, Седећи Бик је са собом одвео свој народ преко границе у Канаду. Канадска влада није могла прихватити одговорност за храњење људи чији је резерват био јужно од границе. Тамо су остали до 20. јула 1881. године. Тада га је америчка влада амнестирала. Четири године после повратка придружио се Буфало Билу и његовој трупи „Шоу Дивљи Запад”, али је наставио да предводи Индијанце у борби против продаје индијанске земље белим досељеницима. Центар тог отпора била је индијанска вера Плес духова, која је обећавала долазак индијанског „месије” који ће вратити земљу Индијанцима, уклонити белце и обновити некадашње традиције Индијанаца. Поред глади и болести, повећавали су се немири и распиривале нове побуне. У једној од тих побуна, 15. децембра 1890. године, Седећи Бик је убијен док се опирао хапшењу, а његови ратници покушавали да га спасу.[4]
Био је сахрањен у Форт Јејтсу, али су његови остаци 1953. године премештени у Мобриџ у Јужној Дакоти, где гранитни споменик означава место где се његови посмртни остаци налазе.