Свети Николај Охридски и Жички
епископ охридски и жички, истакнути теолог, беседник и светитељ СПЦ / From Wikipedia, the free encyclopedia
Свети Николај Охридски и Жички или владика Николај (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички,[1] истакнути теолог и беседник. Због свог ораторског умећа био је називан „Нови Златоусти”. Он је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.
Свети Николај Охридски и Жички | |
---|---|
Датум рођења | (1881-01-04)4. јануар 1881. |
Место рођења | Лелић, код Ваљева, Кнежевина Србија |
Датум смрти | 18. март 1956.(1956-03-18) (75 год.) |
Место смрти | Либертивил, САД |
Канонизација | 24. мај 2003, храм Светог Саве на Врачару, у Београду |
Празник | 3. мај |
Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу. У младости је био и заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској православној цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Када су у Другом светском рату Нацистичка Немачка и Фашистичка Италија извршиле агресију и окупирале Краљевину Југославију, епископ Николај је стављен у интернацију и на крају одведен у логор Дахау, где је био заточен заједно са патријархом Гаврилом од 25. септембра 1944. године до почетка новембра 1944. године. По завршетку рата, епископ Николај је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.
Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.