Реторика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Реторика[lower-alpha 1] је вештина убеђивања. Упоредо са граматиком и логиком (или дијалектиком — види Марцијан Капела), једна је од три древне вештине дискурса. Реторика има за циљ да проучи капацитете писаца или говорника који су потребни да информишу, убеде или мотивишу одређену публику у специфичним ситуацијама.[5] Аристотел дефинише реторику као „способност уочавања у сваком датом случају расположивих средстава уверавања” и будући да је овладавање том уметношћу било неопходно за победе у правним случајевима или за усвајање предлога у скупштини или за говорничку репутацију у грађанским церемонијама, назива је „комбинацијом науке о логици и етичке гране политике”.[6] Реторика обично пружа хеуристику за разумевање, откривање и развијање аргумената за одређене ситуације, попут Аристотеловa три убедљива обраћања публици: логоса, патоса и етоса. Пет канона реторике или фазе развијања убедљивог говора прво су кодификоване у класичном Риму: проналазак, уређење, стил, сећање и испорука. Од древне Грчке до краја 19. века, реторика је имала средишњу улогу у западном образовању у обучавању говорника, правника, саветника, историчара, државника и песника.[7][8]
Реторика представља теорију, скуп правила о лепом говору, а беседништво (говорништво) праксу у којој се та правила примењују. Већ су софисти најпре настојали да говором убеђују слушаоце, а потом да на друге преносе своја искуства како се успешно говори. Скоро сваки од њих је откривао извесна правила о томе како се слушаоци најефектније придобијају изговореном речју. Из тога су настали први приручници беседништва — rhetorike techne. Софисти су први почели да изграђују реторику као систем правила која олакшавају да се беседа успешно састави и одржи, док је производ тих примењених правила био сам говор, односно беседништво. Историјски посматрано, беседништво претходи реторици. Најпре се развијала говорничка пракса, да би се тек касније, на основу ње, оформила и изградила говорничка правила и упутства, реторика.
Аристотел је разликовао реторику и беседништво. Сматрао је да се реторика бави проналажењем најбољих средстава за убеђивање: њен основни задатак се не састоји у уверавању, него у »способности теоријског изналажења уверљивог у сваком датом случају«. Дакле, беседништво је сама вештина уверавања, док реторика има задатак да изналази најпогоднија средства за уверавање слушалаца и даје савете како се то постиже. Цицерон такође подразумева разлику између беседништва и реторике, па говори о реторици као о науци, док под говорништвом подразумева говорничку праксу, тј. практично беседништво (eloquentia). Писац најзнаменитијег римског уџбеника реторике, Квинтилијан недвосмислено каже да је реторика »наука о добром говору« — . Јован Стерија Поповић, српски комедиограф, професор права, али и писац прве реторике у модерној Србији, сматра да је реторика »наука која правила красноречија излаже и опкључује способност представленија и мисли изражавати правилно, јасно и саобразно с цељу«. Још пре њега је Доситеј Обрадовић писао да је реторика «наука лепо говорити, срце множества људи добијати и цели народ на све што је добро, похвално и општеполезно склањати и доводити». Чувена Реторика Бранислава Нушића има поднаслов који гласи Наука о беседништву. Реторика, дакле, представља науку о беседништву, теоријски уобличена правила и принципе који ће помоћи да се одржи успешан говор, док је само беседништво (говорништво) практична сфера у којој се та правила примењују.
Реторика разврстава говоре према разним критеријумима. Од антике до данас се класификују на информативни говор у римској подели: , говор који уверава и покреће на акцију (римско movere) и забављачки говор (). Још од античких времена усталила се подела на три основне врсте говорништва: судско, политичко и пригодно. Ова класификација, коју је нарочито афирмисао Аристотел (мада је постојала и пре њега), одржала се до данас. Према његовим речима: а) судско беседништво је свако оно у коме „сусрећемо оптужбу и одбрану”, б) политичко је оно у коме се „на нешто подстиче или од нечега одвраћа”, а в) пригодно оно које „нешто хвали или куди” (Реторика I 3, 5). За ове врсте беседништва користе се и појмови: а) форензично беседништво (судско), б) делиберативно беседништво (политичко) и в) епидеиктичко (пригодно, које се често назива и похвално или свечано). Грчки еквиваленти су били за судски говор, genos symbouleutikon (буквално: саветодавни, наговарајући) за политичку беседу и genos panegyrikon за пригодни — похвални говор.