Развој педагошке мисли кроз историју
From Wikipedia, the free encyclopedia
Васпитање је процес планског и систематског усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних својстава и способности детета, али и одраслог. Као облик социјализације, васпитање је усмерено на уобличавање понашања у социјално пожељном смеру. Овај процес може бити индивидуалан и групни. Према свом предмету, васпитање може бити физичко, интелектуално, морално, естетско или религијско.
Васпитање је одувек имало важну, прогресивну улогу у филогенетском (развој друштва) и онтогенетском (развој индивидуе) развоју човека, као и у развоју друштвеног живота и друштвених односа. Васпитање као делатност је стара колико и човек и друштво, као облик организовања људи кроз историју. Један од начина да се сагледа комплексност процеса развоја васпитања кроз историју односи се на разматрање основних карактеристика васпитања у оквиру историјских епоха.[1]