Протеривање Немаца из Чехословачке
From Wikipedia, the free encyclopedia
Протеривање Немаца из Чехословачке догодило се одмах након Другог светског рата у периоду од 1945. до 1948. године када је из земаља средње и источне Европе извршена депортација највећег броја Немаца, некада староседелаца ових земаља.[1]
Још током трајања немачке окупације Чехословачке, чешке групе отпора захтевале су депортацију етничких Немаца из Чехословачке. Одлуку о депортацији Немаца усвојила је чехословачка влада у егзилу која је, почев од 1943. године, тражила подршку савезника за реализацију овог предлога.[2][3] Коначни споразум о протеривању немачког становништва ипак је постигнут тек 2. августа 1945. на крају Потсдамске конференције.[1]
У месецима након завршетка рата, „дивља“ протеривања дешавала су се од маја до августа 1945. Чехословачки председник Едвард Бенеш 28. октобра 1945. године позвао је на „коначно решење немачког питања“ (Czech: konečné řešení německé otázky) које мора бити решено депортацијом етничких Немаца из Чехословачке.[4][5]
Протеривања су вршена по налогу локалних власти, углавном групе наоружаних добровољаца. Међутим, у неким случајевима протеривање је вршено и уз помоћ регуларне војске. Током периода насилног пресељења процењује се да је 600.000 Немаца побегло или расељено из Чехословачке, [6] а од броја многи су прво уточиште потражили и нашли у Аустрији.[7][8][9]
За ове злочине готово да нико није процесуиран, а у послератном парламенту предложен је чак и нацрт закона који би ове масакре ретроактивно легализовао.[10]
Према закључцима Потсдамске конференције протеривање је настављено од 25. јануара 1946. до октобра 1946. године. Отприлике 1,6 милиона етничких Немаца депортовано је у америчку зону (Западна Немачка), а процењено је да је 800 000 депортовано у совјетску зону (Источна Немачка).[11]
Протеривања су се завршила 1948. године, али нису сви Немци протерани; процене укупног броја непротераних Немаца крећу се од приближно од 160.000[12] до 250.000.[13]
Западнонемачка влада 1958. године проценила је да је број немачких жртава током периода протеривања био око 270.000,[14] што је податак који се од тада цитира у историјској литератури.[15] Једено од истраживања заједничке немачке и чешке комисије историчара 1995. године открила су да су претходне демографске процене од 220.000 до 270.000 смртних случајева биле прецењене и засноване на погрешним информацијама; и закључили су да је стварни број погинулих од најмање 15.000 особа и да се може кретати до највише 30.000 мртвих ако се претпостави да неки смртни случајеви нису пријављени. Изјава Комисије такође каже да немачки подаци показују 18.889 потврђених смрти, укључујући и 3.411 самоубистава. Чешка евиденција указује на 22.247 смртних случајева, укључујући 6.667 необјашњивих случајева или самоубистава.[16][17][18][19][20]
Немачка црквена служба за тражење несталих успела је да потврди смрт 14.215 особа током протеривања из Чехословачке (6.316 насилних смртних случајева, 6.989 у логорима за интернирање и 907 у СССР-у код особа на присилном раду).[21]