Просвећени апсолутизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Просвећени апсолутизам или деспотизам је израз којим се у најширем смислу описује владавина апсолутног или аутократског монарха, односно деспота који владарска овлаштења користи како би постигао благостање и напредак својих поданика, по правилу мотивисан настојањем да се досегне неки узвишени и апстрактни идеал.[1] У ужем смислу се тај израз користи за апсолутистичке монархије у Европи 18. века чији су владари, у већој или мањој мери, прихватили идеје просветитељства,[2] најчешће темељене на рационализму, те су настојали да их примене у пракси кроз низ реформи којима је, у већој или мањој мери, увођена слобода вероисповести, слобода изражавања, право власништва, слободна трговина и сл. У том смислу су такви владари били „просвећени”, али с друге стране, нису прихваћали никакве реформе политичког система у смеру демократије односно смањивања њихових владарских овлашћења, сматрајући да је управо њихов „апсолутизам” оно што омогућава такве реформе, односно да једино владарски ауторитет може сломити конзервативне и „ирационалне” отпоре модерним идејама.[3]
Просвећени апсолутизам је био идеал, односно систем који су подржавали и многи просветитељски мислиоци као што је Волтер, док су каснији просветитељи у њему видели клицу тираније те као алтернативу предлагали идеје конституционализма и републиканства које ће свој идеал наћи у грађанским револуцијама. Након њих је у свету остало врло мало држава које су по свом устројству апсолутне монархије, а самим тиме и мало прилика да се неки владар назове „просвећеним деспотом”.[4]
Веровања просвећених апсолутиста о краљевској моћи била су обично слична веровању редовних деспота, јер су обоје веровали да им је суђено да владају. Просвећени владари су можда одиграли улогу у укидању кметства у Европи.[5] Просвећени деспотизам цара Јосифа II из Светог римског царства резимиран је као „Све за народ, ништа од народа“.[6]