Полисахарид
дуг ланац јединица моносахарида (угљених хидрата) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Полисахариди су полимерни угљено хидратни молекули који се састоје од дугих ланаца моносахаридних јединица везаних заједно гликозидним везама. Из њих се при хидролизи ослобађају конститутивни моносахариди или олигосахариди. Они су у опсегу структура од линеарних до високо разгранатих. Према биолошкој функцији се деле на: резервне и структурне полисахариде. Резервни полисахариди представљају молекуле у којима се чува (складишти) хемијска енергија. Најраспрострањенији резервни полисахариди су: скроб, код биљака и гликоген, код животиња. Скроб и гликоген се састоје од већег броја молекула глукозе. Структурни полисахариди учествују у изградњи ћелијских делова. Међу њима су најраспрострањенији: целулоза, која је главни састојак ћелијског зида биљака, хитин, који зграђује скелет зглавкара) и агар, кога садрже алге).
Полисахариди су често веома хетерогени, са малим модификацијама у понављајућим јединицама. У зависности од структуре, ови макромолекули могу да имају различита својства од њихових моносахаридних грађевних блокова. Они могу да буду аморфни или чак нерастворни у води.[1] Кад су сви моносахариди у полисахариду истог типа, за полисахарид се каже да је хомополисахарид или хомогликан, док кад је више од једног типа моносахарида присутно они се називају хетерополисахаридима или хетерогликанима.[2][3]
Природни сахариди су генерално једноставни угљени хидрати звани моносахариди са општом формулом где је три или веће. Примери моносахарида су глукоза, фруктоза, и глицералдехид.[4] Полисахариди, имају општу формулу где је x обично велики број између 200 и 2500. Кад су понављајуће јединице у полимерној основи шестоугљенични моносахариди, као што је то често случај, општа формула се поједностављује на , при чему је типично 40≤≤3000.
По устаљеној конвенцији, полисахариди садрже више од десет моносахаридних јединица, док олигосахариди садрже три до десет моносахаридних јединица; мада прецизно разграничење може у извесној мери да варира. Полисахариди су важна класа биолошких полимера. Њихова функција у живим организмима је обично било структурна или складишна. Скроб (глукозни полимер) се користи као складишни полисахарид у биљкама. Он је присутан у виду амилозе и разгранатог амилопектина. Код животиња, структурно слични глукозни полимер је гушће разгранати гликоген, који се понекад назива „животињским скробом”. Својства гликогена узрокују његов релативно брз метаболизам, што је подесно за активни животни стил животиња.
Целулоза и хитин су примери структурних полисахарида. Целулоза се користи у ћелијским зидовима биљки и других организама, и један је од најшире заступљених органских молекула на Земљи.[5] Она има мноштво примена, као што је значајна улога у индустрији папира и текстила, а користи се и као сировина при продукцији рајона (путем вискозног процеса), целулозног ацетата, целулоида, и нитроцелулозе. Хитин има сличну структуру, али има бочне ланце који садрже азот, чиме се повећава његова јачина. Он је присутан у егзоскелетону зглавкара и у ћелијским зидовима појединих гљивица. Он исто тако има мноштво примена, укључујући хируршке конце. Полисахариди исто тако обухватају калозу или ламинарин, хризоламинарин, ксилан, арабиноксилан, манан, фукоидан и галактоманин.