Осовинска окупација Грчке
From Wikipedia, the free encyclopedia
Окупација Грчке од стране сила Осовине (грч. , I Katochi, 'окупација') започела је у априлу 1941. године након што је Немачка напала Грчку како би помогла свом савезнику, фашистичкој Италији, која је ратовала са савезничком Грчком од октобра 1940. Након освајања Крита, читава Грчка била је окупирана до јуна 1941. Окупација копна трајала је све док Немачка и њен савезник Бугарска нису били принуђени да се повуку под притиском савезника почетком октобра 1944. Међутим, немачки гарнизони су и даље имали контролу над Критом и неким егејским острвима до краја Другог светског рата у Европи, предајући их у мају и јуну 1945.
Фашистичка Италија је у почетку објавила рат и напала Грчку у октобру 1940, али је Хеленска војска успела да потисне окупаторске снаге у суседну Албанију, тадашњем италијанском протекторату. Нацистичка Немачка интервенисала је у име свог савезника у јужној Европи. Док је већи део хеленске војске био дислоциран на албанском фронту како би се одбранио од немилосрдних италијанских контранапада, брза немачка блицкриг кампања започела је у априлу 1941. године, а до јуна (са освајањем Крита) Грчка је поражена и окупирана. Грчка влада је отишла у егзил, а у земљи је основана марионетска влада. Територија Грчке била је подељена на окупационе зоне које су водиле силе Осовине, а Немци су сами управљали најважнијим регионима земље, укључујући Атину, Солун и стратешка Егејска острва. Остале регије земље добили су немачки партнери, Италија и Бугарска.
Окупација је уништила грчку економију и донела страшне потешкоће грчком цивилном становништву.[1] У већем делу Грчке уништена је индустрија (80% уништено), инфраструктура (28% уништено), луке, путеви, железница и мостови (90%), шуме и други природни ресурси (25%)[2][3][4] и губитак цивилног живота (7.02–11.17% становништва).[5][6] Преко 40 000 цивила умрло је само у Атини од глади, а још десетине хиљада умрло је од одмазде нациста и сарадника.[7]
Грчко јеврејско становништво готово је истребљено. Од предратног становништва које је бројало око 77.000, само око 12.000 је преживело, било придруживањем отпору или скривањем.[8] Већина умрлих депортована је у логор Аушвиц, док су они у Тракији, под бугарском окупацијом, послати у логор Треблинка. Италијани нису депортовали Јевреје који су живели на територији под њиховом контролом, али када су је Немци преузели, депортовани су и Јевреји који су тамо живели.
У исто време формиран је и грчки покрет отпора. Те групе отпора су покренуле герилске нападе на окупаторске силе, бориле се против колаборационистичких батаљона безбедности и успостављале шпијунске мреже. Крајем 1943. групе отпора почеле су да се међусобно боре. Када је у октобру 1944. дошло до ослобађања копна, Грчка је била у стању политичке поларизације, што је убрзо довело до избијања Грчког грађанског рата. Грађански рат који је уследио пружио је прилику многим истакнутим нацистичким сарадницима не само да избегну казну (због свог антикомунизама), већ и да на крају постану владајућа класа послератне Грчке, након комунистичког пораза.[9][10]
Грчки покрет отпора убио је 21.087 војника Осовине (17.536 Немаца, 2.739 Италијана, 1.532 Бугара) и заробио 6.463 (2.102 Немца, 2.109 Италијана, 2.252 Бугара), и имао губитак од 20.650 грчких партизана и непознати број заробљених.[11]