Оперета
From Wikipedia, the free encyclopedia
Оперета је музичко-сценско дело где се драмска радња приказује свирањем, певањем, глумом и говором.[1][2] Оперета је лакша од опере по својој музици, величини оркестра, дужини дела и по номиналној вредности по теми.[3] Осим краће дужине, оперета је обично лаганог и забавног карактера.[4] Оперета је настала из француског облика комичне опере која се звала "Опера комик" средином 19. века (1839. године) у Паризу. После Париза оперета убрзо осваја и Беч. Оперета је била много краћа од опере, састављена од једног, до два чина и најчешће комичног, површног, ласцивног и забавног садржаја.[5] Као творац оперете се често помиње Жак Офенбах мада је прву оперету написао Флориман Ерве (певач, композитор, диригент, либретиста и позоришни сликар). Врло брзо је овај позоришни жанр прихватила и бечка публика, којој је у свом суграђанину Јохану Штраусу Млађем нашла најпопуларинијег представника оперете свих времена. Његова најпознатија оперета је Слепи миш. У току свог развоја, од око сто година оперета се развијала у два велика музичка центра-Паризу и Бечу. Прва оперета је изведена у Паризу 1853. године, а њен развојни пут завршен је 1954. године оперетом Калмана Аризона „Леди“.
„Оперета“ је италијански деминутив од „опера“ и првобитно је коришћен за описивање краћег, можда мање амбициозног дела од опере.[6] Оперета представља алтернативу оперским представама у приступачној форми која циља другачију публику. Оперета је постала препознатљив облик средином 19. века у Француској, а њена популарност је довела до развоја многих националних стилова оперете.[6] Посебни стилови су се појавили у земљама укључујући Аустроугарску, Немачку, Енглеску, Шпанију, Филипине, Мексико, Кубу и Сједињене Државе.[7] Преношењем оперете између различитих земаља, културни космополитизам се појавио у претходном веку.[8] Оперета је као жанр изгубила наклоност 1930-их и уступила место модерном музичком позоришту.[9] Важни композитори оперета су Јохан Штраус, Жак Офенбах, Франц Лехар и Франсиско Алонсо.