Окупација Константинопоља
From Wikipedia, the free encyclopedia
Окупација Константинопоља или окупација Цариграда (тур. ) (13. новембар 1918. – 4. октобар 1923.), је окупација престонице Османског царства, од стране британских, француских и италијанских снага, одвијала се у складу са споразумом са Мудроса, којим је окончано учешће Османског царства у Првом светском рату. Прве француске трупе ушле су у град 12. новембра 1918., а следећег дана стигле су и британске трупе. Италијанске трупе су се искрцале у Галати 7. фебруара 1919.[2]
Окупација Константинопоља | ||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Луј Франше д' Епере улази у Бејоглу, 8. фебруар 1919. | ||||||||
| ||||||||
Сукобљене стране | ||||||||
Италија Грчка | Османско царство | Турски национални покрет | ||||||
Команданти и вође | ||||||||
Сомерсет Калдорп Џорџ Мајлн Луј Франше д’Епере Карло Сфорца [2] Ефтимиос Канелопулос | Али Саит-паша | Селахатин Адил-паша | ||||||
Јачина | ||||||||
Копнене снаге 13. новембра 1918.:[3] |
Савезничке трупе су окупациону зону поделиле на основу делова Константинопоља и организовале савезничку војну управу почетком децембра 1918. Окупација је имала две фазе: почетна фаза у складу са Примирјем са Мудроса почела је 1920. формалним Севрским споразумом. Коначно, Лозански мир 1923., потписан 24. јула 1923., означио је крај окупације. Последње савезничке трупе напустиле су град 4. октобра 1923., а прве турске трупе, којим је командовао Шукру Наили-паша (3. корпус), свечано су ушле у град 6. октобра 1923. Од тада се сваке године 6. октобар обележава као Дан ослобођења Истанбула (турски: İstanbul'un Kurtuluşu).[9]
Град је 1918. по први пут променио турску власт од пада Цариграда 1453. Окупација града заједно са грчком окупацијом Смирне довела је до мобилизације Турског националног покрета и почетка Турског рата за независност.[10]