Мигел де Унамуно
From Wikipedia, the free encyclopedia
Мигел де Унамуно и Хуго[3] (шп. ; Билбао, 29. септембар 1864 – Саламанка, 31. децембар 1936) био је шпански баскијски писац, филозоф и есејиста, једна од најзначајнијих фигура генерације 1898. За живота је био познат по својим есејима о религији, метафизици, политици и шпанској култури. Данас се пре свега памти по својој прози у којој је на себи својствен начин и песничком употребом језика изражавао психолошка стања и емоционалне конфликте. Као један од претеча егзистенцијализма, у својој филозофији је испитивао напет однос разума и вере, религију, слободу мисли и трагичност смрти. Артур А. Коен га сматра „највећим стилистом шпанског језика после Сервантеса.[2]“ Активно је учествовао у академском и политичком животу своје земље. Предавао је грчки језик и историју шпанске књижевности на Универзитету у Саламанки[4], а 1900. године први пут је именован за ректора[5]. Био је члан Шпанског посланичког конгреса од 1931. до 1933. године[3].
Мигел де Унамуно | |
---|---|
Пуно име | Мигел де Унамуно и Хуго |
Датум рођења | (1864-09-29)29. септембар 1864. |
Место рођења | Билбао, Шпанија |
Датум смрти | 31. децембар 1936.(1936-12-31) (72 год.) |
Место смрти | Саламанка, Шпанија |
Период | 1884–1936. |
Утицаји од | Августин, Паскал, Кјеркегор, Спиноза, Хегел, Спенсер, Шопенхауер, Карлајл, Декарт, Кант, Ниче, Фојербах, Харнак, Леопарди, Толстој[1] |
Утицао на | Хуан Рамон Хименез, Федерико Гарсија Лорка, Хенри Милер, Грејем Грин[2] |
Најважнија дела | Магла, Абел Санчез, Свети Мануел Добри, мученик; О трагичном осећању живота, Живот Дон Кихота и Санча; Веласкезов Христ |