Масакр у Сребреници
ратни злочин над Бошњацима из Сребренице у јулу 1995. године / From Wikipedia, the free encyclopedia
Масакр у Сребреници (у делу јавности догађај познат и као геноцид у Сребреници[5]) био је ратни злочин који су између 16. и 23. јула 1995. починили првенствено припадници 10. диверзантског одреда Војске Републике Српске (ВРС) над неколико хиљада мушкараца, најпре ратних затвореника (припадника 28. дивизије Армије Републике Босне и Херцеговине), али и цивила,[6] на ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника, након уласка Војске Републике Српске у Сребреницу, која је тада представљала демилитаризовану сигурну зону под контролом снага Уједињених нација. Изузев једног инцидента у којем су припадници полиције Републике Српске у Кравици стрељали једну групу ратних заробљеника, који представља случај изолован од осталих стрељања на укупно пет локација, познато је још само да је осам припадника 10. диверзантског одреда стрељало заробљенике на Војној економији Брањево. До данас није утврђено ко је учествовао у стрељању заробљеника на остале четири локације.
Масакр у Сребреници | |
---|---|
Место | Општина Зворник (Брањево, Горња Пилица, Козлук) и Општина Сребреница (Ораховица), Република Српска, |
Датум | 16. јул — 23. јул 1995 |
Мета | заробљени припадници Армије Републике Босне и Херцеговине и бошњачко мушко цивилно становништво |
Убијено | 6868 према „Босанском атласу злочина“ 7000—8000 према предмету Крстић[1] 5336—7826 према предмету Поповић и други[2] 4970—6000 према предмету Толимир[3] 8372 према натпису на камену у Меморијалном центру Сребреница — Поточари[4] |
Меморијални центар Сребреница — Поточари, у оквиру кога се налази и мезарје (муслиманско гробље), основан је 25. октобра 2000, одлуком Високог представника за Босну и Херцеговину Волфганга Петрича, а званично га је 20. септембра 2003. отворио Бил Клинтон, амерички председник у време догађаја у Сребреници и потписивања Дејтонског мировног споразума. На камену који се налази на улазу у Меморијални центар, уклесан је број од наводно 8372 „жртава геноцида који није коначан” са подручја побројаних општина: Братунац, Бијељина, Фоча, Хан Пијесак, Рогатица, Сарајево, Соколац, Сребреница, Сребреник, Угљевик, Вишеград, Власеница и Зворник. До јула 2021, на мезарју у склопу Меморијалног центра, сахрањен је 6671 табут са посмртним остацима.
Међутим, како је Закон о Меморијалном центру из 2007. омогућио да се на тамошњем мезарју сахрањују и чланови породица жртава, тачан број оних који су ту сахрањени као жртве злочина није познат. Да се на тај начин омогућила манипулација са бројем жртава, отворено се говори након што је објављено да је Емир Суљагић, директор Меморијалног центра, ту преместио посмртне остатке свог оца Суља Суљагића, који је заправо погинуо у децембру 1992. у селу Вољавица,[7] као припадник Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ).[8] Поред тога, највећи део овде сахрањених јесу припадници 28. дивизије АРБиХ, који су се након пада Сребренице покушали у борбеном поретку пробију према Тузли.
Међународни кривични суд за бившу Југославију је овај злочин означио као злочин са елементима геноцида, пресудама у предметима Крстић, Поповић и други (Беара, Боровчанин, Гверо, Милетић, Николић, Пандуревић), Толимир, Караџић и Младић. По тужби Босне и Херцеговине против Савезне Републике Југославије за геноцид, Међународни суд правде је 26. фебруара 2007. пресудио да је злочином у Сребреници прекршена Конвенцију о геноциду, али је одбацио тужбени захтев да се геноцид догодио на читавој територији Босне и Херцеговине, већ само на територији општине Сребреница.
За учешће у самим стрељањима заробљеника, суђено је и припадницима 10. диверзантског одреда. Први је осуђен Дражен Ердемовић пред Хашким трибуналом 1996, на пет година затвора, пошто је признао да је лично стрељао око 70 од око 1200 стрељаних заробљеника. Суд Босне и Херцеговине је судио осталим припадницима 10. диверзантског одреда и 15. фебруара 2013. осудио: Франца Коса (команданта Првог вода) на 35 година затвора, Станка Којића на 32, Властимира Голијана на 15 и Зорана Гороњу на 30 година затвора.[9]
Такође, Међународни кривични суд за бившу Југославију и Међународни суд правде су утврдили да Србија ни на који начин није одговорна за те догађаје, премда је пропустила да их спречи и потом казни кривце.
Овај догађај, многи сматрају једним од највећих злочина на простору Европе након Другог светског рата,[10] али и догађајем који је пропраћен бројним контроверзама. Најчешће тачке спорења су број страдалих (800[11] — 8372[4]), начин њиховог страдања,[12] начин њиховог идентификовања[11][12] и додатна сахрањива[13][14] најчешће оних који су умрли или страдали изван ових догађаја и овог простора,[12] или су, иако живи, уврштени на списак страдалника.[15] Такође је спорно квалификовање овог злочина као „геноцид”,[16][17][18] те потпуно игнорисање муслиманских злочина над локалним Србима, које су пре злочина у Сребреници починили Армија БиХ и паравојне формације.[19][20][21]