Лична карта
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лична карта је јавна исправа којом држављани доказују идентитет унутар матичне државе. Лична карта служи и као доказ о другим чињеницама које су у њој садржане.[1] Ако је то одређено међународним уговором, лична карта може да служи и као путна исправа. У већини европских држава, лична карта је обавезна за поседовати и носити са собом након што особа напуни одређен број година (најчешће кад особа постане пунолетна, у неким и раније, нпр. у Белгији са 12 година), а неке државе дозвољавају да се носи пасош или возачка дозвола. Неке државе издају личне карте, али не захтевају да се поседује (Аустрија, Италија,...), док неке уопште немају образац личне карте (Уједињено Краљевство, Канада).
Уколико особа одбије да покаже личну карту полицији или не поседује личну карту добија новчану или затворску казну. Неке државе издају личне карте страним држављанима и лицима без држављанства са одобреним сталим боравком. У недостатку званичног идентификационог документа, возачка дозвола може бити прихваћена у многим земљама за верификацију идентитета. Неке земље не прихватају возачке дозволе за идентификацију, често зато што у тим земљама one не истичу као документи и могу бити старе или лако фалсификоване. Већина земаља прихвата пасоше као вид идентификације. Неке земље захтевају да сви људи имају на располагању лични документ у сваком тренутку. Многе земље захтевају да сви странци имају на располагању пасош или повремено националну личну карту из своје земље у било ком тренутку ако немају боравишну дозволу у земљи.
Лични документ се користи за повезивање особе са информацијама о особи, често у бази података. Веза између личног документа и базе података заснива се на личним подацима присутним у документу, као што су пуно име и презиме носиоца, године старости, датум рођења, адреса, матични број, број картице, пол, држављанство и друго. Јединствени национални идентификациони број је најсигурнији начин, али у неке земљe немају такве бројеве или их не приказују на личним документима.