Крунисање византијског цара
From Wikipedia, the free encyclopedia
Крунисање (грч. или στεφάνωσις)[2] је био примарни симболички чин ступања на престо византијског цара, коцара или царице. Заснован је на ранијим римским традицијама избора од стране Сената или акламације од стране војске, церемонија је временом еволуирала од релативно једноставног ad hoc догађаја до сложеног ритуала.
У 5–6. веку крунисање се постепено стандардизује, а нови цар се појављује пред народом и војском на цариградском хиподрому, где је крунисан и проглашен царем. У исто време, присуство клера а посебно цариградског патријарха, заузели су важно место у церемонији која је раније била чисто војна или цивилна церемонија. Од раног 7. века па надаље, церемонија крунисања се обично одвијала у цркви, углавном у Аја Софији, патријаршијској катедрали у Константинопољу. Повезаност церемоније крунисања са Цариградом и Аја Софијом постала је толико блиска да су чак и цареви који су били проглашени и крунисани ван престонице као војни побуњеници или узурпатори, обично понављали своје крунисање у престоници када су освајали власт.
Ритуал је стандардизован до краја 8. столећа, а касније се мало мењао. То је укључивало давање почасти Сенату, процесију у Аја Софију и поделу милостиње народу. Одржана је посебна церемонија крунисања, за коју се цар или царица која ће бити крунисана у цркви пресвлачити у крунидбену хаљину. Чин крунисања вршио је патријарх, осим када је владајући цар крунисао савладара или његову жену. Било пре или после чина крунисања, цареви су добили акламацију достојанственика, трупа и народа. Главна промена у церемонији била је додавање помазања почетком 13. века, вероватно под западноевропским утицајем, иако научници то оспоравају; и оживљавање касноантичке праксе ношења цара на штиту 1250-их. Византијски ритуал крунисања утицао је на друге православне државе, посебно на Русију, и честа је тема византијске уметности, где су владари приказани како своју круну добијају директно од Христа, Богородице или анђела.