Комунизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Комунизам (лат. ; )[1][2] је лева социополитичка, филозофска и економска идеологија унутар социјалистичког покрета, чији је циљ стварање комунистичког друштва, социоекономског поретка усредсређеног на заједничко власништво над средствима за производњу, дистрибуцију и размену који додељује производе свима у друштву на основу потреба.[3][4][5] Комунистичко друштво би подразумевало одсуство приватне својине и друштвених класа,[1] а на крају и новца[6] и државе (или националне државе).[7][8][9]
Комунисти често траже добровољну државу самоуправе, али се не слажу око средстава за постизање тог циља. Ово одражава разлику између либералнијег социјалистичког приступа комунизацији, револуционарне спонтаности и радничког самоуправљања, и ауторитарнијег авангардног или комунистичког партијског приступа кроз развој социјалистичке државе, након чега следи одумирање државе.[10] Као једна од главних идеологија на политичком спектру, комунизам је стављен на левицу поред социјализма, а комунистичке партије и покрети су описани као радикално леви или крајње леви.[11][12][note 1]
Варијанте комунизма су се развијале кроз историју, укључујући анархистички комунизам, марксистичке школе мишљења и религијски комунизам, између осталог. Комунизам обухвата различите школе мишљења, које углавном укључују марксизам, лењинизам и слободарски комунизам, као и политичке идеологије груписане око њих. Све ове различите идеологије генерално деле анализу да тренутни поредак друштва потиче од капитализма, његовог економског система и начина производње, да у овом систему постоје две главне друштвене класе, као и да је однос између ове две класе експлоататорски и да се ова ситуација може коначно решити само социјалном револуцијом.[20][note 2] Две класе су пролетаријат, који чини већину становништва у друштву и мора продати своју радну снагу да би преживео и буржоазија, мањина која остварује профит од запошљавања радничке класе кроз приватно власништво над средствима за производњу.[22] Према овој анализи, комунистичка револуција би довела радничку класу на власт,[23] и заузврат успоставила заједничко власништво над имовином, примарни елемент у трансформацији друштва ка комунистичком начину производње.[24][25][26]
Комунизам у свом модерном облику израстао је из социјалистичког покрета у Европи 19. века, који је кривио капитализам за беду радника у градским фабрикама.[1] У 20. веку, на власт је дошло неколико наводно комунистичких влада које су се залагале за марксизам-лењинизам и његове варијанте,[27] прво у Совјетском Савезу с Октобарском револуцијом 1917, а затим у деловима источне Европе, Азије и неколико других региона после Другог светског рата.[note 3][33] Као један од многих типова социјализма, комунизам је постао доминантна политичка тенденција, заједно са социјалдемократијом, у оквиру међународног социјалистичког покрета почетком 1920-их.[34]
Током већег дела 20. века, око једне трећине светског становништва живело је под комунистичким владама. Ове владе, које су критиковали други левичари и социјалисти, карактерише једнопартијска владавина комунистичке партије, одбацивање приватне својине и капитализма, државна контрола економске активности и масовних медија, ограничења слободе вероисповести и потискивање опозиције и неслагања. Распадом Совјетског Савеза 1991. године, неколико претходних комунистичких влада одбацило је или у потпуности укинуло комунистичку власт.[1][35][36] После је остао само мали број номинално комунистичких влада, од којих су: Кина,[37] Куба, Лаос, Северна Кореја[note 4] и Вијетнам.[44] С изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање једнопартијске владавине.[1] Пад комунизма крајем 20. века приписује се инхерентној неефикасности комунистичких економија и општем тренду комунистичких влада ка ауторитаризму и бирократији.[1][44][45]
Док је појава Совјетског Савеза као прве номинално комунистичке државе у свету довела до широко распрострањеног повезивања комунизма са совјетским економским моделом, неколико научника тврди да је у пракси модел функционисао као облик државног капитализма.[46][47] Јавно сећање на комунистичке државе 20. века описано је као бојно поље између антикомунизма и анти антикомунизма.[48] Многи аутори су писали о масовним убиствима под комунистичким режимима и стопама смртности,[note 5] као што је смртност у Совјетском Савезу под Јосифом Стаљином,[note 6] које остају контроверзне, поларизоване и дебатне теме у академској заједници, историографији и политици када се расправља о комунизму и наслеђу комунистичких држава.[66][67]