Кметство у Русији
историјат кметства и њихових права и обавеза у историји Русије / From Wikipedia, the free encyclopedia
Израз кмет, у смислу неслободног сељака царске Русије, уобичајен је превод руске речи krepostnoy krest'yanin (крепостной крестьянин) што је oзначaвaло неслободну особу која се, за разлику од роба, историјски могла продати само са земљом за коју су „везани“. Петар I је окончао ропство у Русији 1723.[1]
Правни документи попут Руске Правде (12. век па надаље), разликовали су неколико степена феудалне зависности сељака. Кметство је постало доминантан облик односа између руских сељака и племства у 17. веку. Кметство је најчешће постојало у централним и јужним областима Руског царства, а од 1721. године и каснијег Руског царства. Кметство у Малој Русији (делови данашње централне Украјине), и другим козачким земљама, на Уралу и у Сибиру углавном се ретко дешавало све док се за време владавине Катарине Велике (р. 1762–1796) није проширило на Украјину; племићи су почели да шаљу своје кметове у козачке земље у покушају да обраде и приходују од својих обимних неискоришћених природних богатстава.
Само руска држава и руски племићи су имали законско право да поседују кметове, али су у пракси комерцијалне фирме продавале руске кметове као робове – не само у Русији већ чак и у иностранству (посебно у Персији и Отоманском царству) као „ученике или слуге“.[тражи се извор] Ти „ђаци и слуге“ су заправо били у власништву богатих људи, понекад чак и богатих кметова, који нису били племићи. Цар Николај I забранио је трговину афричким робовима 1842. године, иако готово да није било Руса који су у томе учествовали, али су се руски кметови и даље продавали и куповали.[2][3]
Цар Александар I ( в. 1801–1825 ) желео је да реформише систем, али је отпочео процес реформи опрезно, ослобађајући кметове само у Естонији (1816), Ливонији (1816) и Курландији (1817). Нови закони дозвољавали су свим класама (осим кметова) да поседују земљу, што је била привилегија која је раније била ограничена на племство.[4] Цар Александар II укинуо је кметство у реформи о еманципацији из 1861. године, неколико година након Аустрије и других немачких држава. Научници су предложили више разлога који се преклапају у објашњењу за укидање кметства: страх од велике побуне кметова, финансијска потребе владе, промена културног сензибилитета и потреба војске за војницима.[5]