Карл XII Шведски
From Wikipedia, the free encyclopedia
Карл (Карло) XII Шведски (1682, Стокхолм, Краљевина Шведска — 1718, Фредриксхалд, Норвешка) је био краљ Шведске (1697—1718) из династије Пфалц-Цвајбрикен.[1] Био је последњи краљ Шведске као велике силе и сматран је за највећег војсковођу свог времена. Постао је познат по надимку Carolus Rex.
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Додавање викивеза, пребацивање у перфекат. |
Карл XII Шведски | |
---|---|
Пуно име | Карл XII Пфалц-Цвајбрикен |
Датум рођења | (1682-06-17)17. јун 1682. |
Место рођења | Стокхолм, Шведска |
Датум смрти | 11. децембар 1718.(1718-12-11) (36 год.) |
Место смрти | Фредриксхалд, Данска-Норвешка |
Родитељи | Карл XI Шведски Улрика Елеонора Данска |
Династија | Династија Пфалц-Цвајбрикен |
Краљ Шведске | |
Период | 1697−1718 |
Претходник | Карл XI од Шведске |
Наследник | Улрика Елеонора Шведска |
Потпис |
Дошао је на престо са петанест година, 1697. године, прекинувши регентство које је предводила његова баба Хедвига, мајка Карла XI. Суседни владари незадовољно су посматрали уздизање Шведске током XVI века и ширење на територије ван њених природних граница. Против Карла ускоро закључују савез три суседна владара у циљу враћања изгубљених области. Руски цар Петар је желео поново отворити пут Русији на Балтичко море, не би ли обезбедио својој земљи дуго жељени излаз на море, будући да је пристаниште у Архангељску било девет месеци под ледом. Август II Моћни (1697—1733), изабрани пољски краљ и саксонски изборни кнез, намеравао је да завлада Ливонском, а дански је краљ Фредерик IV Дански (1699—1730) рачунао да поврати одузете крајеве у јужној Шведској и да од војводе Холјштајн-Гортопског, зета Карла XII, отме Шлезвиг.
Рачунајући на младост, лакомисленост и неподобност Карла XII, савезници су очекивали сигуран успех, али су се ускоро ствари промениле, јер се млади владар показао као одлучан и вешт војсковођа. Савезници први отпочну такозвани Велики северни рат (1700—1721), који се догодио у исто време као и Рат за шпанско наслеђе. Карло XII је одмах напао Данце, а уз помоћ енглеске и холандске флоте опсео је Копенхаген и приморал на мир (Травендалски спорразум, 1700) краља Кристијана, који је иступио из савеза и био је принуђен да плати одштету холштајнском војводи; затим је потукао код Нарве Петра Великог, а затим свом силом је упао у Пољску, где је заузео неколико пољских градова. На Карлово инсистирање Пољаци свргну с престола Августа II и за краља изберу позњанскога војводу Станислава Лешћинскога. Карло продужи рат с Августом и у Саксонској док га није приморао да се одрекне пољскога престола и да иступи из савеза ( Споразум у Алтранштату, 1706). Док се Карло налазио у Пољској и Саксонији, Петар Велики се учврстио на Балтичком мору и на обали Финског залива основао нову престоницу Санкт Петербург (1703). Карло је Петров рад и успех с омаловажавањем пратио и тек по свршетку послова у Пољској и Саксонској кренуо је на њега (1708). Овом приликом, руковођен позивом побуњених украјинских козака под хетманом Мазепом, упао је у Украјину, али се мали број Козака одазвао Мазепином позиву, те није могао заузети Полтаву. Петар му је пресекао одступницу и потукао га код Полтаве (1709). Краљ се спасао бекством и с неколицином пратилаца пребегао у Турску. Полтавска битка је решила судбину рата између Шведске и Русије, а победник трију краљева се не хтеде вратити у своју државу док из Бендера не изазва рат између Турске и Русије (1711). Турска је напал Молдавску и на Пруту (1711) опколила Петра с војском. Карло се одушевљено надао успеху, али Петар је, по савету своје жене Катарине, поткупио великога везира, те закључио мир, по којем је изгубио само Азов. Овакав поступак везира, Карла је веома разљутио, али је још три године, безуспешно, подстицао Турке на рат. Најзад, после Узбуне у Бендеру, су га из Турске истерали, међутим док се Карло налазио у Турској, стари су савезници обновили рат, а њима су се придружили Прусија и Хановер. Тек 1714. Карло је кренуо натраг у Шведску, преко Угарске и Немачке, и дошао је у Померанску, тада под шведском управом. У зиму 1718 године, приликом опсаде Фредерикхалда у Норвершкој (тада део Данске краљевине), Карло је погинуо.
Карл је био изузетан војни заповедник и тактичар, као и способан политичар, заслужан за увођење важних пореских и правних реформи. Због тога што није посвећивао пажњу мировним напорима, Волтер је цитирао његову изјаву по избијању рата: „Одлучио сам да никад не започнем рат који је неоправедан, али и да никад не окончам рат који је оправдан, осим победом над непријатељима“. Како је рат трајао више од половине његовог живота, и скоро читаву његову владавину, није се женио и није имао деце. Наследила га је сестра Улрика Елеонора, која је услед тога приморана да преда сву значајнију власт Рикстагу поседа и одлучила је да уступи престо мужу, који је постао краљ Фредерик I од Шведске.[2]
После његове смрти племство се осили, погуби његова министра и подигне на престо Филипа Хасенкаселскога, мужа његове сестре (Урлихе Елеоноре којој муж испочетка беше савладалац, 1718-42-51). Закључујући мир с непријатељским државама, Шведска је морала да уступи део својих територија у Немачкој. Данска доби Шлезвиг и нагна Шведску на плаћање царине кроз пролаз у Балтичко море, а Августа II, који се већ беше вратио у Пољску, призна за пољскога краља. Мир је са Шведском последња закључила Русија, која је по ништатском уговору (1721) задржала Ингрију, Естонију и Ливонију са делом Карелије и Финске. После овога Шведска је постала сила другог реда, а Русија је у освојеним крајевима добила много немачкога становништва с племством, које је доста утицало на државни и друштвени живот[3].